Pojedini detalji njihove romanse oduševiće javnost!
Njihovoj ljubavi su se na početku protivili članovi porodice, no jednog od naših najvećih glumačkih legendi Ljubišu Samardžića ništa nije uspelo da spreči na putu da osvoji srce lepe Mirjane.
- Upoznao sam je na Bledu gde sam služio vojsku, a ona je došla na prodično letovanje. Bilo joj je 17 godina, a meni 26. - svojevremeno otkrio je glumac.
-Kad sam shvatio da ispred sebe imam inteligentnu osobu koja u meni pokreće ljubav i strast, pokušao sam da je osvojim svojim silama. Bilo je teško i ona je smatrala da su glumci boemi. -I njen deda, protojerej sremsko - mitrovačke crkve govorio joj je:
"Joj dete, pa gde glumac?" Ali voljom, upornošću i ljubavlju uspeo sam da je osvojim.A osvajao ju je, otkrio je, stihovima, pismima, telegramima, telefonskim razgovorima iz poštanskih kabina.
- I tako dve godine. Venčali smo se 3. jula 1966, zatim smo dobili Dragana i Jovanu. I sve ovo vreme ona me osmesima ispraća i dočekuje. Mira je stub kuće, moj oslonac i velika pomoć u realizaciji svih filmova i serija. Kakva je naša veza danas, posle toliko godina, rečito govori naše buđenje, kada se utrkujemo ko će da donese jutarnju kafu u krevet. Uz izležavanje i gustiranje kafe, i vesti od kojih nam se diže kosa na glavi, razmenjujemo misli uz najčešće suprotne stavove i komentare. Ta nesvakidašnja ljubav, prisnost, postovanje, ta brižnost, to je samo naše - govorio je Ljubiša.
Mada mu je majka zagovarala "drugu" zavoleo je prelepu, šarmantnu i pametnu Miru iz čiste građanske porodice. Ljubav je bila presudna u izboru njegovog životnog saputnika. Osećao je da je ona žena njegovog života i nije je prevario. Venčanjem za njega uvela je unutrašnji red i mir, neophodan za fantastičnu karijeru. Divio se njenom odnosu prema deci, ljudima, njemu i generalno životu. Samardžić je isticao da je ona unela sve vrline u njihov odnos.
Nažalost njihov sin Dragan preminuo je u 34. godini od leukemije.
- Sve smo učinili da pobedi tu opaku bolest. Mira je stalno brinula o njemu, a ja sam danonoćno radio, snimao i slao novac klinici u Londonu. Da sam dopustio da me bol sruši možda se nikad ne bih latio režije "Nebeske ulice". Bombardovanje je pogoršalo stanje našeg sina, a briga o njegovo dvoje dece uvela nas je u dodatnu agoniju. Za našu kuću najveća nagrada ovom filmu nije bilo učešće na Berlinskom festivalu 2000, ni njegova prodaja velikim svetskim televizijskim centrima, nego trenutak u kojem je naš bledunjavi sin predvideo i iz kreveta nam ponosno šapnuo "Film će ti ući u takmičarski program Berlina.
Autor: Milica Krasić