Poprilično je bilo mučno, baš u tim zimskim vremenima mi smo išli, bili smo đaci pešaci, to je do četvrtog razreda, jer smo imali školu u našem selu, onda, od četvrtog do osmog, smo išli u susedno selo, ispričala je pevačica
Pevačica Stojanka Mitrović Ćana jednom prilikom je pričala da je imala teško detinjstvo, te i da je tom prilikom živela u kući usred šume. Naime, ona je bila u kući do koje se teško dolazilo u opštini Sanski Most, te je kada je došla do većeg novca, odmah sebi želela da obezbedi što pristojniji život.
- Kad sam ja bila mala, padao je toliki sneg da me odmah zatrpa. Tih snegova više nema, nigde nema, nema ih ni u Bosni ni ovde u Srbiji. Ja sam od neke svoje 18. godine na području Srbije, ako izuzmem pevanje po Evropi, ali uvek sam se vraćala, bila sam u Subotici, tamo sam nekako pevački krenula, ali, nema nigde tako tih velikih zima.
- Ja se odlično sećam, bila sam, možda, neki treći-četvrti razred da je sneg bio izravnan sa ogradom. I mi tih dana nismo išli u školu, zato što nije bilo šanse, bili su i ogromni oni smetovi. Radovali smo se tome da budu što veći smetovi, mi krenemo i vratimo se kući, ne može se proći, nema šanse i molim, lepo, to je opravdanje - rekla je Ćana ranije.
- Poprilično je bilo mučno, baš u tim zimskim vremenima mi smo išli, bili smo đaci pešaci, to je do četvrtog razreda, jer smo imali školu u našem selu, onda, od četvrtog do osmog, smo išli u susedno selo, a to je otprilike, 10 kilometara od mog sela, znači, računaj dva i po sata, računaj dvadeset kilometara, tamo i nazad. Nimalo lako, sećam se svi smo imali neke bunde i ujutru u pet sati krećemo, zovemo jedni druge i kako nije bio pročišćen put uvek jedan ide napred, a mi koji smo visočiji, obično smo mi išli prvi. I onda, dođemo na čas i ne možemo da otkopčamo bundu koliko smo se smrzli.
Autor: N.B.