Kolumnu Gorana Vesića prenosimo u celosti:

Bilo je potrebno da prođe bezmalo stotinu godina da bismo počeli da se zanimamo za Ruse koji su posle 1918. godine došli u naš grad. Njihov uticaj na razvoj Beograda, srpskog društva, nauke, obrazovanja i kulture bio je veliki i zato je važno da sada, kada je javnost zainteresovana za ovu temu, saznamo prave činjenice o ruskoj emigraciji u Srbiju.

Srbija je veliku pobedu u Prvom svetskom ratu nesrazmerno skupo platila jer se procenjuje da smo izgubili čak oko 60 odsto muške populacije, između 1,1 i 1,3 miliona ljudi, odnosno trećinu ukupnog stanovništva. Takva iznurena, ranjena i seljačka Srbija ušla je 1918. godine nespremna u državnu zajednicu sa Slovenijom i Hrvatskom koje nisu pretrpele ratna razaranja i bile su privredno naprednije.

'Ruski Beograd' nastao između dva svetska rata sastavni je deo istorije Beograda

Smatra se da je oko dva miliona Rusa napustilo svoju zemlju posle Oktobarske revolucije i poraza u građanskom ratu. Oko 40 hiljada došlo ih je u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, najviše u Beograd i druge veće srpske gradove. Kralj Aleksandar je ruske emigrante dočekao raširenih ruku zbog posebnog odnosa sa ubijenim ruskim carem Nikolajem koji mu je bio kum. Uostalom i kralj, i princ Đorđe bili su ruski kadeti, a priča se da je Olga, jedna od kćerki cara Nikolaja bila obećana jugoslovenskom monarhu za suprugu. Kakav je odnos ruska carska porodica imala prema Aleksandru Karađorđeviću govori i činjenica da je Marija Fjodorovna, majka cara Nikolaja, zaveštala jugoslovenskom monarhu Ikonu Presvete Bogorodice Filermosa koju je naslikao Sveti Apostol Luka, šaku Sv. Jovana Krstitelja i delić Časnog krsta. Te svetinje predate su kralju Aleksandru 1928. godine posle smrti ruske carice u Kopenhagenu, a čuvane su u posebnoj kripti na Belom dvoru.

Ruski umetnici, naučnici, inženjeri i drugi bitno su doprineli razvoju zemlje i podizanju kvaliteta života

O strukturi ruskih emigranata svedoče podaci koje je objavio Nikolaj Stepanov, diplomirani istoričar Državnog univerziteta u Nižnjem Novgorodu. On navodi da je samo na jednom od brodova koji je uplovio u Boku bilo 30 generala, profesora, doktora. Prema Stepanovu, više od polovine pridošlih Rusa bili su vojna lica i državni službenici, oko 30 odsto radilo je u privredi, a 14 odsto su bili predavači, doktori, pisci, sveštenstvo i umetnici, uz pet odsto administrativnog kadra. Prema ovim podacima, njih 13 odsto imalo je visoku stručnu spremu, a samo tri odsto bilo je bez ikakvog obrazovanja. Veoma brzo je na čelo univerzitetskih katedri u Kraljevini došlo čak 28 ruskih profesora. Ruski profesori činili su četvrtinu nastavnog kadra Beogradskog univerziteta, a na Poljoprivrednom i Medicinskom fakultetu čak polovinu. Osnovali su internu kliniku Medicinskog fakulteta. Svojoj novoj domovini Rusi su dali dvanaest akademika Srpske akademije nauka poput Georgija Ostrogorskog, jednog od najvećih vizantologa dvadesetog veka. Ruski umetnici su obnovili balet i operu Beogradskog narodnog pozorišta, a najznačijniji su balerina Nina Kirsanova i scenograf Vladimir Žedrinski. Prvu glumačku školu otvorio je reditelj Jurij Rakitin. Uticaji Đorđa Lobačeva na razvoj srpskog stripa, Konstantina Konstantinoviča Egera na razvoj mačevanja ili slikara Stepana Fjodoroviča Kolesnikova na naše slikarstvo bili su neprocenjivi. U Beogradu je radilo više od pedeset ruskih arhitekata, među kojima su najznačajniji Nikolaj Krasnov, Sergej Smirnov, Vasilij Baumgarten, Jurij Kovaljevski, Roman Verhovski, Valerij Staševski i Vasilij Androsov. Oni su projektovali veliki broj javnih zgrada koje postoje i danas, poput zgrada Glavne pošte, Vlade Srbije, Ministarstva inostranih poslova, starog Generalštaba, Belog dvora, Patrijaršije, Ruskog doma, crkve Aleksandra Nevskog i crkve Sv. Trojice. U Beogradu su izdavani i prevođeni moderni ruski pisci kao što su Boris Piljnjak, Danil Harms, Iljf i Petrov koji su bili zabranjeni u SSSR.

Za pretežno nepismenu zemlju, čija polovina stanovništva nije znala da čita i piše, to svakako nije bila mala stvar. Recimo, u Srbiju je došlo između 1200 i 1.500 inžinjera, a imali smo ih oko 500. Prvi dekan Mašinskog fakulteta bio je akademik Vladimir Farmakovski. Prvi šef pilota domaće avio-kompanije Aeroput, preteče JAT-a i ER Srbije, bio je Vladimir Striževski, a za tu kompaniju leteli su mnogi ruski piloti poput Mihaila Jarošenka, Viktora Nikitina i Leonida Bajdaka. Bajdak je zajedno sa Tadijom Zondermajerom 1927. godine leteo od Pariza preko Beograda do Bombaja. Let je u tom trenutku bio najduži na svetu, a organizovan je da bi se javnost zainteresovala za akcije kompanije kako bi bila kupljena četiri putnička aviona. Zondermajer je 1926. godine bio učesnik poslednjeg dvoboja revolverima u Srbiji, a protivnik mu je bio tada mladi pisac Miloš Crnjanski. Rusi su izdavali svoje vozačke dozvole jer ih Srbija do njihovog dolaska nije imala, osnovali su taksi službu i bili su starešine svih taksi stanica u Beogradu.

"Ruski Beograd" nastao između dva svetska rata sastavni je deo istorije Beograda. Ruski umetnici, naučnici, inženjeri i drugi bitno su doprineli razvoju zemlje i podizanju kvaliteta života. Zato treba da ih se sećamo sa ponosom i da pamtimo šta su dali Beogradu i Srbiji. Kao što smo to učinili kada smo Nikolaju Krasnovu, bez koga Beograd danas ne bi bio ono što jeste, dali spomen ploču i ulicu na Vračaru.