Majku je poslednji put videla kada je imala četiri godine, ostavila ju je u hodniku bolnice i zauvek otišla
"Bila su tu neka deca u kući, sećam se žene okrenuta mi je leđima, ima dugu crnu kosu. Sa jednim detetom sam skakala u krevecu dok nas neko doziva "hajde da jedete". Sećam se velikih stolica, zavesa je bila na vratima, ali vrata nije bilo. Valjda je to bilo neko malo mesto gde smo živeli", počinje priču Suzana Marković (39) dok opisuje jedinu sliku iz detinjstva koju pamti.
Majku je poslednji put videla kada je imala četiri godine, ostavila ju je u hodniku bolnice i zauvek otišla.
- Ne znam da li sam rođena u Beogradu ili u nekom drugom gradu. Krtštenica mi je prazna, piše nepoznato, kao NN lice sam. Ušla je sa mnom sa ulice, stavila me na klupu i rekla: "sedi tu, sad ću da dođem". Ja se toga ne sećam, ali očevici koji su bili u holu bolnice davali su tada izjave, i to su rekli - priča Suzana.
Ne zna tačan datum rođenja
Kako kaže, rođena je otprilike 1984. godine, a ostavljena je tog kobnog 28. decembra 1988. u holu bolnice na Dedinju. Od tog dana, prepuštena je samoj sebi. Smestili su je u dom, tragali putem novina za njenom majkom, ali je nisu pronašli, nije se javila.
Živela u domu za decu bez roditeljskog staranja u Beogradu i u Zrenjaninu, ali i hraniteljskim porodicama sve dok nije napunila 18 godina, a tada se prvi put zainteresovala da sazna ko je njena majka. Na prvi konkretan potez odlučila se prošle godine kada je otišla u Centar za socijalni rad u Beogradu gde su joj dozvolili da pregleda svoj dosije. Tada je počela da sklapa kockice i konačno malo načela veliku misteriju.
- Tada sam na osnovu dosijea saznala da sam ostavljena u holu te bolnice, čitala sam izjave. Rekli su da je žena ušla s ulice da je ostavila dete u holu i da je pobegla u nepoznatom pravcu trčeći. Saznala sam neka imena, koja sam tada pominjala. Pitali su me kako se zovem, prvo sam im rekla Sanja, pa posle Suzana, da mi je baba Živana, majka Flora ili Florijana, jedna sestra Marija, druga Vesna, brat mi se zove Paja, a otac Sava Damjanov. Sledeći korak u potrazi mi je bila ta bolnica na Dedinju. Otišla sam tamo i naišla na spremačicu koja je radila baš to veče kada sam ostavljena. Rekla mi je da je tog dana ostavljeno dvoje dece. Pitala me je da li sam ja ono dete po koje je otac došao ili ono po koje je policija došla - piča Suzana objašnjavajući da se ona ni te scene ne seća, a to su jedini podaci koje danas ima o svojoj porodici.
Život kod hranitelja
Prijavljena je 1990. godine, država joj je dodelila ime, prezime, datum rođenja... Kroz detinjstvo kaže da je prošla pakao. Premeštali su je iz jedne porodice u drugu, iz jednog doma u drugi.
- U trećoj porodici mi je bilo jako loše. Sa mnom je bilo još dvoje dece - došli su Sloba koji je bio najmlađi i Emina, srednja devojčica, a ja sam bila najstarija među njima. Živeli smo na Vidikovcu. Dobijala sam batine, izbacivali su me na terasu, ja sam mokrila u krevet do 12. godine. Kada bi se to dogodilo dobijala sam batine, išla sam pod hladnu vodu... Ja više nisam mogla to da trpim, a i često sam i bila bolesna. Jednom mesečno dolazila nam socijalna radnica Marija i tada sam njoj prijavila sve šta su mi radili. Tada nas je raselila, sećam se tačno - 23. novembra me je poslala u Zrenjanin - priča Suzana koja je u toj porodici godinu dana trpela torturu, a imala je tada samo sedam godina. To je ujedno bila i njena poslednja hraniteljska porodica.
Kako kaže, u Zrenjaninu, u Domu za decu bez roditeljskog staranja bila je osam godina, a onda je ponovo vraćena u Beograd kada je završila osnovnu školu.
Život nakon doma i potraga za majkom
Danas živi u Beogradu sa suprugom i četvoro dece i kako kaže, nakon svega što je preživela, zahvalna je Bogu na tom blagoslovu. Nedavno su joj se javila dva policajca u penziji koji su želeli da joj pomognu i navodno su našli adresu na kojoj živi njena majka. Uputila se na adresu dva puta, ali tamo nikoga nije zatekla.
- Tada mi je svašta prolazilo kroz glavu. Imam ogromnu želju da vidm ženu koja me je rodila. Želim da joj postavim neka najosnovnija pitanja. Pitala bih je i da li je i drugu decu ostavila, gde su, želim o njima sve da saznam. Sa majkom i ne bih mogla da imam kontkt, jer ja to ne želim, niti mogu jer je takva žena, ne znam koje reči da izgovorim za takve majke. Osećam ogroman bes, mržnju, ja ne mrzim ljude ali nju, nju da - priča Suzana ljutito.
Nakon neuspele potrage kaže da je veoma moguće da je majka možda i promenila ime, prezime, napustila grad...
Još jedan detalj je saznala iz bolnice, a to je da njena majka ne vidi na levo oko, jer kako su joj ispričali, čini se kao da je te večeri nosila povez preko oka.
- Volela bih da imam nekog svog, da saznam ko su mi braća i sestre - zaključuje ona.
Autor:
