Uželeli smo se sunca! Dok zastava pozdravlja čamce na Adi Ciganliji, ja uživam u tišini.
- Svanulo je iznad Crkve Svetog Marka, čistači u žutom ulice su prali. Kući su se vukli parovi iz parka, šta smo mogli mi smo jedno drugom dali. Dobro jutro - ovako ja zamišljam jutro u Beogradu. Mada je Bora ovu pesmu nastavio sa ne tako veselim raspletom, ovaj deo zaista liči na početak idealnog dana u Beogradu.
Slično je izgledalo i ovo moje jutro. Nisam ležao u parku ispred Crkve Svetog Marka, ali sam se baš namerio da tog dana ustanem ranije iz kreveta i posmatram mirnu Adu. Sve je bilo tako spokojno, a jedini zvuci koji su se mogli čuti bili su čamci koji se kad kad "čuknu" u marini i ta velelepna zastava na jarbolu, tik iza mojih leđa.
Bio je vikend, pa se građani nisu trudili da izlaze iz kuća, jer subota ujutro je momenat za "čvarenje" sa decom i voljenom osobom. Ja sam doručak pojeo sam, u stvari ne, nisam, sa mnom je bila zastava.
Možda sam neizlečivi romantik ili razmaženi patetik, ali mi se ponekad čini da, za razliku od celog sveta koji žuri, ja kao Don Kihot trčim na vetrenjače, pa bih sporo, da sagledam sve detalje glavnog grada. Ne znam da li sam ponosan što sam Beograđanin jer su me tako "moji stari" vaspitali ili sam sam shvatio lepotu belog grada koji nikada nije bio manje beo. Možda mi je zato sjaj te zastave toliko fascinantan.
Nisam bio svestan koliko nešto tako svakodnevno, poput nacionalne zastave može da izgleda posebno. Zraci sunca istakli su jarke boje koje su se na vetru viorile. Iako prosečni prolaznik ne bi obratio pažnju na taj prizor, ja sam tamo došao da gledam baš one stvari koje drugima ne bi upale u oko.
A ono što sam ja gledao, neko je i slikao! Iznenadio sam se kada sam video fotografiju na Instagramu, a čiji autor je Poli Apoloni.
