U našem narodu postoji običaj da na dan sahrane, ali i u nekom periodu nakon smrti bliske osobe, treba da se nosi "crnina".
Nošenje crnine u našem narodu je simbol žaljenja, a uglavnom se odnosi na nošenje isključivo crne odeće i obuće, bez ikakvih šara i ukrasa. Kod žena se primećuje i nošenje crne marame, dok se oba pola često odlučuju da nose flor (crnu pločicu koja se prikači na odeću i takođe označava žalost.
Neko nosi crninu 40 dana, neko 6 meseci, neko godinu dana, dok u slučajevima duboke žalosti, kao što je gubitak deteta, neko se obaveže na doživotno nošenje crnine.
Međutim, da li je u pitanju samo narodni običaj ili je crnina nešto što crkva propisuje? Šta pravoslavlje kaže za period žalosti? Šta je poželjno, a šta je stvar lične odluke zasnovane na moralnim načelima? Sve nedoumice otkriva nam otac Radoslav Savović, starešina hrama Svetih apostola Vartolomeja i Varnave u Rakovici.
"Ne postoji ništa što bi crkva odredila, to je uvek stvar ličnog afiniteta. Žaljenje je, pre svega, unutrašnje stanje čoveka. Onaj ko pati za nekim tako pokušava da na bilo koji način nadomesti njegov izostanak. Ali, neke stvari prosto moraju da se prožive i prežive, a ta crnina je samo manifestacija žaljenja. Mada ne mora da bude tako - imate ljude koji nose crninu i imaju sve manifestacije žaljenja, ali im je ponašanje u potpunosti drugačije od stanja žalosti", kaže sveštenik.
Foto: Pixabay.com
Još jedno verovanje koje se ustalilo u našem narodu jeste da ne treba slaviti slavu te godine kada neko iz porodice umre. Otac Radoslav ističe da je to pogrešno.
"Slava je sama po sebi dostojanstven čin, nikad nije nešto što treba da slavite uz glasnu muziku ili u kafani. Slava je proslava svetitelja, zaštitnika jednog doma, jedne porodice, i bez obzira koliko je stan veliki ili mali, koliko može da se primi gostiju, uvek treba slaviti u kući, u tim uslovima koji su mogući. Danas kao da je najvažnije da se jede i pije. Slava je najviše ono što je apostol rekao - da je carstvo nebesko radost i uteha u Duhu svetome, a ne jelo i piće.
Nije problem da se uz jelo i piće proslavi svetitelj, ali dominantan treba da bude taj bogoslužbeni, sakramentalni čin - da se osvešta vodica, da se na dan slave preseče kolač, i da se osvešta žito. Simbolika tog žita je uvek da se prinosi u slavu Božiju i čast svetitelja kojeg slavimo, a za zdravlje onih koj su spremali i onih koji kušaju to žito, i za pokoj duša naših preminulih srodnika. Slava treba da bude kontinuitet. Porodica će toga dana svakako ručati, u tom smislu zašto ne bi proslavili u pravom smislu, a to je da se osvešta žito i vodica i preseče kolač. Sve ostalo su samo okolnosti i mogućnosti, da li može i koliko može da se spremi. Neko čak popstavlja pitanje da li Vaskrs treba da se slavi nakon smrti bližnjeg. Tek Vaskrs treba da se slavi! Imate Pobusani ponedeljak je zapisan u crkvenom kalendaru, kada se jaja nose na groblje, i mrtvima se objavljuje vaskrsenje. To je simbolika tog dana. To je nešto kao zadušnice", smatra duhovnik.
Na pitanje šta treba raditi u slučaju krštenja i venčanja u periodu žalosti, budući da postoji verovanje da godinu dana nakon smrti u porodici ne treba praviti proslave, otac Radoslav nam je rekao kako je i to suštinski stvar moralne odluke.
"Krštenja i venčanja sama po sebi nose neku vrstu proslave i radosti. Danas su te proslave dobile toliki značaj da mi nekad nije jasno da li ljudi rezervišu restoran zbog venčanja ili prave venčanje zbog restorana, ali ni to ne treba generalizovati. Da li je moralno loše ili dobro - možda je najvažnije ne ići u krajnost. Ako porodica ispoštuje tih godinu dana, to je lepo, a ako naprave krštenje ili venčanje bez neke velike proslave, i to je lepo".
Kada je reč o daćama, otac Radoslav kaže da u smislu obreda to nije obavezno, ali ljudi praktikuju da zovu ljude na daće nakon opela.
"Ako se sprema daća, treba ispoštovati ako je vreme posta da bude posna hrana. Ljudi misle da treba da bude ovoliko posnih i onoliko mrsnih daća, a to nije istina - gleda se isključivo da li pada u vreme posta ili ne. Važno je znati i da na groblje ne treba da se iznosi nikakva hrana, osim žita i eventualno nešto od pića, da se ljudi osveže. Nikako na groblju ne treba da se pravi gozba".
Autor:
