Prerađevine od ove rase svinja osvajaju tržište regiona i pored toga što su cene i dvostruko veće od industrijskih proizvoda.
Povratak tradicionalnom uzgoju domaćih rasa svinja na otvorenom poslednjih godina sve je popularniji među uzgajivačima na selu, i to u celom regionu.
Prednjači uzgoj autohtone mangulice zbog prvoklasnog kvaliteta mesa i, kako kažu, „lekovite” masti. Zbog toga što potrošači sve više traže ovu vrstu prerađevina predviđanja su da će uzgoj sve više rasti, prenose hrvatski mediji dodajući da se farme na otvorenom uvećavaju u toj zemlji, a proizvođači imaju i subvencije kada je reč o ovoj vrsti proizvodnje na poljoprivrednim gazdinstvima.
– To je svinja kojoj ne treba veterinar, vakcinacija, nisu joj potrebni lekovi. Ima sve što joj treba za imunitet. Sve pronađe u prirodi, u zemlji jer se gaji na otvorenom. Njihove masnoće su drugačije pa ovu vrstu mesa i lekari preporučuju pri izboru svinjetine – izjavio je jedan od proizvođača.
Foto: Pixabay.com
Objašnjavaju da mangulici treba godinu i osam meseci da bi dostigla težinu od 120 kilograma, što znači da je reč o izuzetno sporom tovu. Posle toga meso uglavnom ide u preradu, a proizvođači nemaju problema s prodajom jer njihove proizvode uglavnom kupuju restorani. Na maloprodajnom tržištu najtraženije su slanina i mast iako su značajno skuplje u odnosu na iste proizvode drugih rasa tovljenih svinja.
Poslednjih godina uzgoj mangulica je i u Srbiji postao unosan posao. Kako saznajemo, u centralnoj Srbiji ima svega nekoliko proizvođača, dok je uzgoj na ozbiljnijim farmama najzastupljeniji u Vojvodini i Mačvi. Jedna od najvećih ima 3.000 grla.
Dušan Dobričić iz Jagodine ima malu porodičnu uzgajivačnicu u selu Končarevo. Nažalost, napominje, prošle godine je greškom veterinara, koji je neoprezno uneo virus afričke kuge svinja među životinje, ostao bez 30 grla koja su ukupno težila više od 4,5 tona pa tako i dobiti od oko 15.000 evra, koliko su tada svinje tržišno vredele. Sada polako obnavlja krdo.
Kako je objasnio za „Politiku”, meso mangulice obrađuje se uglavnom u malim klanicama jer nema industrije koja bi se isključivo bavila ovim poslom.
– Mangulica se diči slaninom. Tako da je čak i but prošaran, meso je mekano a njegova obrada laka. Suština je da su proizvodi ove rase svinja s niskim procentom holesterola, ispod dva odsto, dok je kod belih svinja od pet do čak osam procenata – kaže naš sagovornik. Prema njegovim rečima, proizvodi od mangulice su takođe veoma bogati omega-3 masnim kiselinama, čak i u ravni najkvalitetnijih riba. Konzumiranje ovih proizvoda značajno utiče na regulisanje triglicerida ili šećera, u šta se, dodaje, i sam uverio, a to je bio i jedan od osnovnih razloga da uđe u ovaj posao.
Kada je reč o karakteristikama uzgoja, mangulice značajno sporije rastu. Kod prasadi se koristi blaga prihrana, ali u principu one žive na otvorenom. Za nju su močvarni tereni pogodni. Kažu da je za mangulice to hotel s pet zvezdica. A hrane se pre svega žitaricama, gde je kukuruz dominantna komponenta. U prednosti su uzgajivači koji imaju posede sa žirom i potočićima.
– Njeni proizvodi se prodaju i po dvostruko višoj ceni proizvoda klanične industrije. Dimljenje mora da prođe isključivo kroz pušnicu. Bilo bi i više proizvođača, ali naš narod će pre da plati gorivo i mobilni telefon nego zdravu hranu – smatra Dobričić.
Autor: Dalibor Stankov
