- Volela bih da upoznam maldića u kome kuca njegovo srce i šestomesečnu bebu kojoj je deo jetre mog sina spasio život. Nažalost, zakon to ne dopušta. I tako dan za danom živim sa svojim bolom - govori Ružica Dolović (41) iz Murskog Središća u Hrvatskoj, koja je  za samo sedam meseci izgubila supruga Josipa i sina Mihaela (20).

Mihael je 26. marta automobilom udario u betonsku ogradu u mestu Kuršanec. Od siline udarca ispao je iz kola i zadobio teške povrede glave. Doktori su učinili sve da ga spase, ali nisu uspeli. Preminuo je tri dana kasnije.

- Bilo mi je jako teško, ali nadala sam se i verovala da će se dogoditi čudo. Nažalost, nije. Kad su mi lekari rekli da nema pomoći i pitali me da li želim da doniram njegove organe, kao da mi je neko šapnuo da to uradim. I jesam. Srce mi je slomljeno, ali drago mi je da su organi mog deteta nekom drugom spasili život. Osećam da nije otišao, da je još ovde, da još živi - objašnjava Ružica dok miluje lice sina koje je gleda sa slike.

Zagledana u daljinu, Ružica prebira po sećanjima. Njen sin se dan pre nesreće vratio s posla, ispolirao automobil i izašao sa prijateljima u grad. Nije se vratio do jutra, a kada je policija pokucala na njena vrata, svet joj se srušio.

- Rekli su mi da je bila manja saobraćajna nesreća, ali da je moj sin zadobio teške povrede glave i ispao iz kola. Odmah sam odjurila u bolnicu. Od trenutka nesreće je bilo u komi. Samo sam želela da se dogodi malo čudo... Lekari su sve učinili da ga spase, trudili su se dokle god je postojala nada, ali pomoći nije bilo – dodaje Ružica.

Iako je prihvatila da život ide dalje, kao svaka majka pita se zašto je to moralo dogodi baš njenom detetu. Kako kaže, na smrt supruga je bila i spremna jer je dugo bolovao, ali ju je gubitak sina potpuno dotukao.

- Kad vam dete umre, tu prazninu ništa ne može da nadoknadi, tu bol ništa ne može da odagna. Nekako me teši da nije skroz otišao. Beba od šest meseci ima njegovu jetru, a njegovo srce kuca u mladiću koji je njegov vršnjak. Stalno očekujem da će mi se vratiti, da će doći, nasmejati se, da će biti tu... A onda odem na njegov grob, zapalim sveću i tugujem - zaključila je Ružica.