Maloletnik koji je 3. maja 2023. godine počinio masovno ubistvo u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar," svedočio je u Specijalnom sudu u Beogradu. On je prvi put napustio psihijatrijsku kliniku, gde se nalazi od zločina, kako bi odgovarao na pitanja roditelja žrtava. Roditelji su pripremili 250 pitanja, ali odgovori su izostali. Dečak je krivicu za zločin prebacio na svoje roditelje, ističući da je majka stalno zahtevala da bude najbolji i da je očevo oružje bilo ključno u realizaciji masakra.
O ovoj temi govorili su Radiša Roskić, advokat i nekadašnji načelnik u BIA, Bojana Šlajmer, psiholog i Milan Petričković, profesor sa Fakulteta političkih nauka.
Roskić se najpre dotakao pitanja koje su pripremili roditelji.
- Roditelji žrtava, u dubini duše, već znaju da neće dobiti odgovore koje traže. Mislim da negde, ispod svega toga, ne postoji ni očekivanje da će dečak, koji je danas svedočio, pružiti objašnjenje koje bi im donelo mir. Bol koju osećaju ti roditelji je nemerljiva, a knjige kažu da je ta bol večna. Sva pitanja koja su pripremili, njih 250, plašim se da će samo otvarati i produbljivati već nezaceljene rane. Ne verujem da će bilo koji odgovor, bilo šta reći što bi moglo objasniti ovaj strašan čin - rekao je Roskić i dodao:
- Da li je dovoljno objašnjenje to što majka nije bila zadovoljna njegovim postignućima u školi? Da li nezadovoljstvo nečijim postupcima može zaista izazvati ovakvu posledicu? To su ona pitanja koja zahtevaju prisustvo stručnjaka. Zaista bih voleo da, kada bude moguće, dobijemo detaljnu analizu psihološkog profila dečaka, jer ono što se trenutno zna, prema izjavama psihologa i psihijatara, nije dovoljno. Njegova ličnost je još u razvoju, i moramo sačekati da stigne do određenog kalendarskog uzrasta, jer tako stručna literatura nalaže. Na kraju krajeva, ni tih 250 pitanja neće dati odgovore koje roditelji traže. Ona samo produbljuju rane i nažalost, to je činjenica s kojom moramo živeti.
Bojana Šlajmer se dotakla psiholoških faktora koji su doveli do ovog zločina:
- Moramo uzeti u obzir nasledne faktore, ali i faktore sredine. To su epigenetski mehanizmi koji menjaju gene i utiču na razvoj ličnosti. Vaspitanje unutar porodice igra ključnu ulogu, jer dete mora osećati sigurnost, slobodu, ali i granice koje su zdrave. Kada su te granice rigidne, kao što je često slučaj, dolazi do destrukcije, a kasnije i autodestrukcije. Vidimo to kod ovakvih počinilaca. Detetom se smatraju osobe do 14. godine života, a od 14. do 18. godine pripadaju kategoriji maloletnih lica. Međutim, pravo pitanje ovde je kada možemo postaviti dijagnozu. Ličnost se formira do sedme godine života, a do tada su moralne i psihološke funkcije, kao što su moralno rasuđivanje i ponašanje, ključne za razvoj deteta. U ovakvim situacijama, gde je destrukcija očigledna, moramo sagledati sve psihološke parametre, ali i društvene faktore koji su oblikovali ovog dečaka.
Petričković istakao je da je od suštinske važnosti vaspitanje:
- Vaspitanje nije samo učiti decu kako se lepo ponašati; to je mnogo dublji i kompleksniji proces. Obrazovni sistem danas, nažalost, razdvaja obrazovanje od vaspitanja. U prošlosti, porodica je bila ta koja je učila dete kako da postane čovek, kako da poštuje druge, kako da razvije samopoštovanje. Danas smo, čini mi se, zaboravili na tu odgovornost. U današnjem društvu, ono što nas posebno brine jeste kulturni obrazac koji propagira stvari kojih smo se nekada stideli. Vrednosti su se promenile, i danas je sve teže govoriti o tome šta je to čovečnost, a da vas ne proglase romantičarem. Vaspitanje bi trebalo da bude prevencija za ovakve zločine, ali kada to izostane, dobijamo osobe koje su duboko frustrirane, ispunjene nezadovoljstvom i nesposobne da se nose sa emocijama. Takve osobe često postaju potencijalne opasnosti za društvo.
Autor: Dubravka Bošković
