U velikoj Belocrkvanskoj kotlini, omeđenoj Vršačkim planinama i gorostasnim Karpatima, nalazi se velika varoš. Sa svih strana je obgrljena rekama. U daljini se plavi Dunav, a izbliza su je obgrlili Karaš i Nera.
U velikoj Belocrkvanskoj kotlini, omeđenoj Vršačkim planinama i gorostasnim Karpatima, nalazi se velika varoš. Sa svih strana je obgrljena rekama. U daljini se plavi Dunav, a izbliza su je obgrlili Karaš i Nera.
Gradić Bela Crkva je dobio ime po staroj beloj crkvici na koju su prvi doseljenici naišli. Prelepih živopisnih pejzaža, zelenih bujnih parkova, otmenih baroknih fasada, tradicionalnog Karnevala cveća i dobrih vina, Bela Crkva, zbog svoje neobične lepote prozvana "vojvođanskom Venecijom", kao mali raj odudara od ravnica i nepreglednih polja žita južnog Banata.
Ali, ono što je čini još lepšom i daje posebnu draž jesu jezera koja su se ugnezdila na njenim bujnim zelenim poljima. Belocrkvanska jezera sastoje se od sedam većih i više manjih veštačkih jezera. Sva ova jezera su veštačka.
Nastala su zbog eksploatacije šljunka sa dna Panonskog basena još početkom 20. veka. Njihova prozirna voda crpi se iz arteških bunara i podzemnih izvora, otud čistoća i bistrina. Ako im se približite, moguće je videti bogat riblji svet koji živi u plavetnim dubinama. Ovde ćete naći i smuđa, i šarana, i soma, amura i štuku. A sve to na samo sto kilometara istočno od Beograda.
Glavno jezero je najbliže Beloj Crkvi. Ono je i najstarije i od njega je počelo izvlačenje šljunka. Danas je najpopularnije za odmor i opuštanje, pa ležati na obali i posmatrati kako se bele jedrilice klobuče nad talasima nošene vetrom, nosi sa sobom dah leta i vrelih dana kada nas priroda svojom toplinom najviše otvara ka sebi.
Vračevgajsko jezero je leti takođe ispunjeno veselim pljuskanjem talasa kupača. Ono je posebno jer ima ostrvo koje kao maleni brod stoji uz obalu i povezano je sa njom drvenim mostom. Na njemu drveće baca veliki hlad pa nema ništa lepše sakriti se od jarkog sunca i posmatrati čamce kako plutaju po mirnoj vodi koja se svetluca pod sunčevim zracima.
Šljunkara je najveće jezero. I ono je puno života u toku letnjih dana. I ono ima ostrvo, ali i mnogo skrivenih uvala netaknute prirode. A voda među vrbama koje sa obale spuštaju svoje duge tužne grane u samu vodu, tiho šumi i mami na san, sladak i okrepljujuć, kakav samo priroda ume da napravi kad nas uspavljuje svojim nežnim zvucima.
Pravi mali raj za alase predstavlja Šaransko jezero. I samo mu ime kaže da kao da je predodređeno za ribolov. Oaza mira usred plave vode i visokog zelenog drveća, čini ga pravim biserom među jezerima Bele Crkve.
Novo jezero se usamljeno talasa među bujnim drvećem. Zakoni prirode, koja je ovde neometana od strane čoveka, prave burne događaje u biljnom i životinjskom svetu. I samo naizgled je sve mirno.
Ispod površine ribe plivaju i povremeno remete površinu vode ne bi li ulovile ponekog insekta, barske kornjače lagano se gegaju po mokroj obali, gladne rode preleću, željne dobrog ručka, dok poneka čaplja strpljivo čeka svoj ulov. I dok uz obalu šume visoki platani, jasenovi i breze, sva priroda buja u svojoj lepoti.
Oko Malog jezera biljke su napravile svoje carstvo. Zelena voda koja zadire u ševare i visoku travu bruji od života pod njom. I samo on narušava tišinu koju pokatkad prekine kreketanje žaba ili tiho šuštanje trske koju pravi skrivena ptica.
I tako kroz godine, od proleća kad se sva priroda budi i rascvetava, preko vrućih leta punih života, do jeseni i tihog umiranja prirode, do zime i njene tišine i hladnoće. Pa i jezera, ljuljuškaju se sa svojim hladnim vodama i sanjaju o sunčanim danima i brujanju života na svojim obalama.
