Stogodišnjaci imaju 3 niža parametra u krvi od drugih: Otkriveno u čemu je tajna dugovečnosti

Studija, objavljena u GeroScience-u, otkrila je neke uobičajene biomarkere, uključujući nivoe holesterola i glukoze, kod ljudi koji žive preko 90 godina.

Populacija između 90 i 99 godine i stogodišnjaci su dugo bili od velikog interesovanja naučnika jer nam mogu pomoći da razumemo kako da živimo duže, a možda i kako da starimo u boljem zdravstvenom stanju. Do sada su studije stogodišnjaka često bile malog obima i fokusirane na odabranu grupu, na primer, isključujući stogodišnjake koji žive u staračkim domovima.

Najveći broj stogodišnjaka su žene

Naučnici su uporedili profile biomarkera ljudi koji su nastavili da žive preko 100 godina i njihovih vršnjaka kraćeg veka i istražili vezu između profila i šanse da postanu stogodišnjaci.

Istraživanje je obuhvatilo podatke za 44.000 Šveđana koji su bili podvrgnuti zdravstvenim procenama u dobi od 64 do 99 godina - oni su bili uzorak takozvane Amoris kohorte.

Ovi učesnici su zatim praćeni kroz podatke švedskog registra do 35 godina. Od ovih ljudi, 1.224, ili 2,7 odsto, živelo je 100 godina. Ogromna većina (85 odsto) stogodišnjaka su bile žene.

Uključeno je dvanaest biomarkera na bazi krvi koji se odnose na upalu, metabolizam, funkciju jetre i bubrega, kao i potencijalnu pothranjenost i anemiju. Sve ovo je u prethodnim studijama povezano sa starenjem ili smrtnošću.

Biomarker povezan sa upalom bila je mokraćna kiselina – otpadni proizvod u telu uzrokovan varenjem određene hrane.

Stogodičnjaci imaju niži nivo holesterola i glukoze

Takođe pregledani su markeri povezani sa metaboličkim statusom i funkcijom, uključujući ukupni holesterol i glukozu, i one koji se odnose na funkciju jetre (kao što su alanin aminotransferaza (Alat), aspartat aminotransferaza (Asat), albumin, gama-glutamil transferaza (GGT), alkalna fosfataza (Alp) i laktat dehidrogenaze (LD)).

Takođe je praćen i kreatinin, koji je povezan sa funkcijom bubrega, i gvožđe i ukupni kapacitet vezivanja gvožđa (TIBC), koji je povezan sa anemijom. Konačno, istražen je i albumin, biomarker povezan sa ishranom.

Otkriveno je da su oni koji su stigli do stotog rođendana imali niži nivo glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline od svojih šezdesetih godina nadalje. Iako se srednje vrednosti nisu značajno razlikovale između stogodišnjaka i onih koji nisu stogodišnjaci za većinu biomarkera, stogodišnjaci su retko pokazivali izuzetno visoke ili niske vrednosti.

Na primer, veoma mali broj stogodišnjaka je imao nivo glukoze iznad 6,5 mmol/L ranije u životu, ili nivo kreatinina iznad 125 µmol/L.

Praćen i kreatinin, koji je povezan sa funkcijom bubrega, i gvožđe i ukupni kapacitet vezivanja gvožđa, koji je povezan sa anemijom.

Važni su i nivoi kreatinina i markeri jetre

Za mnoge biomarkere, i stogodišnjaci i oni koji nisu stogodišnjaci imali su vrednosti izvan opsega koji se smatra normalnim u kliničkim smernicama. To je verovatno zato što su ove smernice postavljene na osnovu mlađe i zdravije populacije.

Kada je istraživano koji biomarkeri su povezani sa verovatnoćom dostizanja 100, otkriveno je da su svi osim dva (alat i albumin) od 12 biomarkera pokazali vezu sa verovatnoćom da napune 100 godina. To je bilo čak i nakon što se uzme u obzir starost, pol i opterećenje bolesti.

Ljudi u najnižim od pet grupa za nivoe ukupnog holesterola i gvožđa imali su manje šanse da dostignu 100 godina u poređenju sa onima sa višim nivoima. U međuvremenu, ljudi sa višim nivoima glukoze, kreatinina, mokraćne kiseline i markera za funkciju jetre takođe su smanjili šanse da postanu stogodišnjaci.

Bitno je uzeti u obzir i način života

Razlike su bile prilično male za neke od biomarkera, dok su za druge razlike bile nešto značajnije.

Za mokraćnu kiselinu, na primer, apsolutna razlika je bila 2,5 procentnih poena. To znači da su ljudi u grupi sa najnižim nivoom mokraćne kiseline imali 4 odsto šanse da napune 100 godina, dok je u grupi sa najvišim nivoom mokraćne kiseline samo 1,5 odsto došlo do 100. godine.

Pored ovoga, takođe je važno uzeti u obzir faktore kao što su ishrana i unos alkohola. Praćenje vrednosti bubrega i jetre, kao i glukoze i mokraćne kiseline kako starite, verovatno nije loša ideja.

Ipak, slučajnost verovatno igra ulogu u nekom trenutku u dostizanju duboke starosti. Ali činjenica da se razlike u biomarkerima mogu uočiti mnogo vremena pre smrti sugeriše da geni i način života takođe mogu igrati ulogu.

Autor: Aleksandra Aras