Mileva Marić-Ajnštajn bila je jedna od najvećih srpskih fizičarki i pionirki feminističkog pokreta, a praktično je ostala nepoznata u naučnoj zajednici i večito u senci svog slavnog supruga Alberta Ajnštajna.
I danas se vode debate o njenom doprinosu u naučnim dostignućima njenog supruga, a pojedini izvori tvrde da je priča o Milevi prikrivana kako bi se sačuvao mit o usamljenoj genijalnosti Alberta Ajnštajna, kome su "briljantne ideje iznenada pale na pamet".
Istina je da u to vreme nije bilo jednostavno da žena samostalno postane priznata fizičarka, pa je tako i Mileva Marić pala dva puta na usmenom ispitu za Državnu politehničku školu, na studije matematike i fizike u Cirihu, iako je imala veoma dobre ocene na testovima, čak i malo bolje od Ajnštajnovih.
- Govorimo o školi koja je primila svega pet žena na odeljenje za fiziku i matematiku za 40 godina, a nijedna od njih nije diplomirala - pojašnjava tadašnju situaciju za BBC kanadska fizičarka Polin Ganjon.
Srpkinja na fakultetu
Mileva Marić je rođena na današnji dan, 19. decembra 1875. godine u bogatoj porodici u Titelu, u Vojvodini, koja je tada bila deo Austrougarske. Bila je najstarija od troje dece Miloša Marića i Marije Ružić-Marić. Specifičnost koja ju je pratila ceo život bio je njen hod, pošto joj je tokom porođaja iščašen kuk, zbog kojeg je provela vek sa jednom kraćom nogom.
Kao dete pokazala je izuzetnu inteligenciju i dar za matematiku, jezike, slikarstvo i muziku. Upisala je prvo žensku gimnaziju u Novom Sadu, a maturirala 1890. godine u Sremskoj Mitrovici kao najbolji đak iz matematike i fizike. Već sledeće godine, kada je napunila 15 godina, otac ju je poslao u privatnu školu u Zagrebu koju su do tog trenutka pohađali samo dečaci.
Prema njenoj biografiji, koju između ostalog prenosi i "Vikipedija", Mileva je 1896. otišla u Cirih, gde je upisala studije medicine, samo zato što je to bio jedan od retkih, liberalnijih gradova, u to vreme, gde su na fakultete primali i žene studente. Ali veoma brzo se usmerila ka svojoj osnovnoj ljubavi - matematici i i fizici - i upisala studije na Politehničkom fakultetu gde je morala da razbija predrasude, ne samo o sebi kao ženi, već i kao Srpkinji.
Ubrzo ih je razuverila i kolege su je prihvatile kao ravnopravnu, pa i u mnogo čemu čak i bolju.
Nepopularna ljubav
Jedan od njenih kolega bio je i, tada tek sedamnaestogodišnji Albert Ajnštajn, sa kojim se brzo sprijateljila. Njene prve dve godine na studijama su bile veoma uspešne, a jedan semestar je provela i u Hajdelbergu, odakle se često dopisivala sa Albertom, tako da je po njenom povratku u Cirih1899. godine i njihova veza ojačala.
Njeni roditelji se nisu protivili ovoj vezi jer su pretpostavljali da njihovo najstarije dete ima male iglede za brak, što zbog njegog obrazovanja, što zbog invaliditeta. Ali, sa druge strane, Ajnštajnovi roditelji nikako nisu mogli da prihvate to što je Mileva bila starija od njega tri i po godine, i što nije bila Jevrejka. „Previše intelektualna" i „stara veštica" bili su samo neki od Milevinih opisa od strane Ajnštajnovih.
No, uprkos protivljenju roditelja, Doli (Albertov ljubavni nadimak za Milevu) i Anštajn bili su nerazdvojni. Zajedno su učili, delili knjige, razmenjivali ideje, svirali (ona klavir, on violinu).
Genije iz senke
Kako je baš tih godina dolazilo do velikih naučnih otkrića, Milevinu maštu zaokupile su prve ideje o tome kako materija može da se pretvori u energiju. Navodno, maštu su joj podstakli i svici sa Titelskog brega kojih se prisetila kako svetlucaju u noći. Ta ideja je, međutim, zagolicala i Albertovu maštu, a kada je video kako je Mileva pretvara u matematičke formule - znao je da ima posla sa genijem.
Uprkos obećavajućem početku njenih studija, Milevin uspeh je počeo da slabi. U leto 1900. nije položila svoje završne ispite zbog slabe ocene iz teorije funkcija. Ajnštajn je diplomirao i otišao kući za raspust, a Mileva je ostala u Cirihu, radeći kao laboratorijski asistent dok se pripremala da ponovo izađe na ispite.
Mileva i Albert su se ponovo sastali na jezeru Komo. Nekoliko nedelja kasnije otkrila je da je trudna. U julu 1901. je opet pala na ispitima, a prema nekim podacima, navodno je otputovala kod roditelja u Srbiju i početkom februara 1902. godine u Novom Sadu rodila ćerku Lizerl. Otac Albert je nikada nije video jer je ubrzo obolela od šarlaha i nije poznato da li je umrla ili je data na usvajanje.
Intelektualno partnerstvo i brak
Kako se Ajnštajn osamostalio od posesivne majke i dobio posao u patentnom zavodu u Bernu, dočekao je Milevu i venčao se sa njom 6. januara 1903. godine. U braku su dobili dva sina, Hans Alberta 1904. godine, koji je kasnije postao profesor na Univerzitetu u Berkliju, i Eduarda 1910. godine, koji je imao simptome šizofrenije.
Albert je njihov bark doživljavao kao intelektualno partnerstvo, a Mileva je činila sve što bi zadovoljilo njenog muža i pomoglo mu u karijeri. Kada su je jednom prilikom zapitali zasto je teoriju relativiteta poklonila mužu, Mileva je odgovorila: „Nas dvoje smo ein-stain” (jedna stena na nemačkom).
Ajnštajn je 1905. godine objavio četiri velika naučna rada koja su predstavljala revolucionarna otkrića. Mileva je tada rekla: „Završili smo veoma važan rad kojim će se moj muž proslaviti”. Brak je, međutim, vremenom zapao u krizu.
Ajnštajnovo neverstvo
Albert je počeo da se dopisuje sa rođakom Elzom Lovental u koju je bio zaljubljen kao dečak, zbog čega se njegov odnos prema Milevi pogoršao, naročito kada je prihvatio mesto redovnog profesora na Univerzitetu u Berlinu. Iako je u početku odbila da se preseli jer je i Elza živela u Berlinu, Mileva se ipak preselila, ali odnos Ajnštajna prema njoj je počeo da dobija veoma ružan zaokret.
Dok se odnos sa Elzom pretvarao u ljubav, Albert je, navodno, napravio spisak naredbi za Milevu, sa zapovestima kao što su: „Odgovaraj mi samo kada ti se obratim”. U pismu ljubavnici čak je ostalo zabeleženo: „Postupam sa svojom ženom kao sa radnikom kojeg ne mogu da otpustim”.
Mileva se sa sinovima vratila u Cirih, Albert je ostao sa Elzom i dovršio teoriju relativiteta. Zvanično razveli 14. februara 1919. godine, a Ajnštajn se složio da Milevi da novac od bilo koje buduće Nobelove nagrade i oženio sa Elzom 2. juna iste godine.
Te godine dokazao je Opštu teoriju relativiteta, što mu je donelo svetsku slavu.
Izbrisana posle smrti
Stresan život i vreme su učinili svoje i Milevi je samo pozlilo tokom jednog od Eduardovih napada, kad se onesvestila. Umrla je u bolnici tri meseca kasnije 4. avgusta 1948. godine i sahranjena na ciriškom groblju Hordhajm. Albert ju je nadživeo sedam godina. Za mesto gde počiva šira javnost je saznala tek 2003. zaslugom Petra Stojanovića, osnivača Memorijalnog centra "Nikola Tesla" iz Sent Galena jer njen grob nema ni spomen ploču, a iznad njenih ostataka leže ostaci još nekoliko ljudi.
Iz svih radova koje je zajedno radila sa suprugom i svojeručno potpisala, tragovi njenog imena potpuno su izbrisani, kao da nikada nije ni postojala. Zato danas postoji nebrojeno knjiga o Ajnštajnu u kojima se Mileva uopšte ne spominje. Srećom, zahvaljujući obelodanjivanju njihovih ljubavnih pisama, mnoge naučne istine izlaze na svetlo dana. Ovi tragovi upućuju da teorija, koja je bila Ajnštajnova ideja, ne bi postojala da je nije Mileva matematički definisala jer je u matematici bila daleko superiornija od njega.
Od 1994. godine Univerzitet u Novom Sadu ustanovio je nagradu „Mileva Marić” za najbolje studente matematike, a i jedna ulica u Novom Sadu nosi njeno ime.
Autor: Zorica Lazarević