Na društvenoj mreži X, Nataša Kandić, osnivač Fonda za humanitarno pravo, objavila je poruku: „Ličnost koju smo čekali i dočekali“, jasno aludirajući na rektora Univerziteta u Beogradu, prof. dr Vladana Đokića. Ubrzo je ispod retvitovala svoju raniju objavu iz marta: „Studenti i građani za Srbiju - prof. dr Vladan Đokić. Imamo ličnost i stotine hiljade studenata i građana koji su mesecima u pokretu.“
Problem je u tome što rektor jednog javnog univerziteta, prema važećem zakonu, ne bi smeo da se politički angažuje – a upravo to je uradio.
Prof. dr Vladan Đokić prihvatio je da se njegovo ime nađe među potpisnicima inicijative za raspisivanje parlamentarnih izbora. Taj potez se teško može drugačije tumačiti nego kao politički akt.
Prema članu 43, stav 10 Zakona o visokom obrazovanju:
„Na visokoškolskoj ustanovi nije dozvoljeno političko, stranačko ili versko organizovanje i delovanje.“
Ukoliko je rektor Đokić kao čelna figura Univerziteta u Beogradu preuzeo političku ulogu — bez obzira na to što se poziva na „građansku inicijativu“ — onda se njegovo ponašanje direktno kosi s ovim zakonskim propisom. I ne, nije sporno da rektor ima lične stavove. Sporno je kada svoju poziciju koristi da bi učestvovao u političkim procesima i legitimisao ih imenom institucije koju predstavlja.
Time se briše granica između autonomije univerziteta i političkog uticaja. Ako rektor može da politički deluje, ko još ostaje da garantuje neutralnost akademskih institucija?
Kandić može da slavi Đokića kao simbol, ali pravo pitanje ostaje: kako ćemo štititi univerzitet od politizacije kad prvi čovek tog univerziteta bira da bude politički aktivista?
Prof. dr Vladan Đokić prihvatio je da se njegovo ime nađe među potpisnicima inicijative za raspisivanje parlamentarnih izbora. Taj potez se teško može drugačije tumačiti nego kao politički akt.
Prema članu 43, stav 10 Zakona o visokom obrazovanju:
„Na visokoškolskoj ustanovi nije dozvoljeno političko, stranačko ili versko organizovanje i delovanje.“
Ukoliko je rektor Đokić kao čelna figura Univerziteta u Beogradu preuzeo političku ulogu — bez obzira na to što se poziva na „građansku inicijativu“ — onda se njegovo ponašanje direktno kosi s ovim zakonskim propisom. I ne, nije sporno da rektor ima lične stavove. Sporno je kada svoju poziciju koristi da bi učestvovao u političkim procesima i legitimisao ih imenom institucije koju predstavlja.
Time se briše granica između autonomije univerziteta i političkog uticaja. Ako rektor može da politički deluje, ko još ostaje da garantuje neutralnost akademskih institucija?
Kandić može da slavi Đokića kao simbol, ali pravo pitanje ostaje: kako ćemo štititi univerzitet od politizacije kad prvi čovek tog univerziteta bira da bude politički aktivista?
