Bio sam ambasador Srbije u Iraku više od 6 godina. Službenik države koja me je poslala da branim njene interese u zemlji koja je, dok sam još sedeo u svojoj kancelariji u Bagdadu, prestajala da postoji. Državi koju su najmoćniji akteri sveta došli da „pomognu“, pa su je zbrisali do temelja, u svom autorskom tekstu naveo je bivši ambasador Srbije u Iraku Uroš Balov.
Zato se danas, iz Beograda, ne javljam kao analitičar sa strane. Javljam se kao čovek koji je gledao kako izgleda kraj jedne države. I kao neko ko sve češće vidi da se isti alati, isti obrasci, ista pakovanja – pokušavaju upotrebiti i protiv Srbije. Samo bez bombi. Za sada.
Ne nasedajte na reči. U Iraku su govorili: „demokratija“, „pravda“, „sloboda“, „narodna volja“. U Srbiji danas čujemo isto: da je „ulica jedina istina“, da „izbori ne važe“, da „institucije ne vrede ništa“. To nije politička debata. To je recept. Proveren u Iraku. U Libiji. U Siriji. I sada se pokušava ovde.
Srbija nije naivna zemlja. Imamo svoju bogatu istoriju. Ali danas smo na testu. Testu da li ćemo poverovati da je haos plemenit, da je destabilizacija put ka slobodi, da su oni koji traže rušenje poretka zapravo branioci naroda. Nisam verovao u to ni u Iraku. Ne verujem ni sada.
U Iraku sam video kako se „spontani protesti“ pretvaraju u paralelne centre moći, kako se ljudi bez imena i prezimena predstavljaju kao „predstavnici naroda“, kako se upadi u institucije nazivaju „oslobođenjem“. I sve to uz tihu logistiku spolja: grantovi, obuke, posete, saveti. Nikad javno. Uvek „tehnička pomoć demokratiji“. A posledica – ruševine. Bukvalne.
Zato danas ne gledam u parole, već u ruke onih koji ih nose. I pitam: ko su ti ljudi koji ne priznaju izbore, ali bi da vladaju? Ko su ti koji traže pad države, ali ne kažu šta će posle? Ko ih finansira? Ko ih štiti? I ko sve ovo prepoznaje – a ćuti?
Ne, ovo nije borba između vlasti i opozicije. Ovo je sukob između države i onih koji bi da je učine neuspešnom. To nije politika – to je projekat. A iza svakog takvog projekta stoji interes.
U tom okruženju, predsednik Aleksandar Vučić nije samo politički lider. On je postao simbol suvereniteta. Poslednji stub koji odbija da Srbija bude eksperiment. U vremenu kada se mnogi povijaju pred svakim pritiskom, on ostaje uspravan. I zato je na udaru. Zato se svakodnevno pokušava delegitimizovati. Zato ga targetiraju – i iznutra i spolja.
Vučić ne traži aplauz. On traži mir. Stabilnost. Investicije. Plate. Auto-puteve. On ne izmišlja neprijatelje – ali ih prepoznaje kada se prerano osmeli njihova ruka. I, što je najvažnije, ima poverenje naroda. I to ga čini najopasnijim protivnikom svakog pokušaja destabilizacije. Jer takvog lidera možete demonizovati, ali ne možete oduzeti narod koji ga podržava.
Zato govorim: ako padne Vučić, ne pada samo vlast. Pada tačka ravnoteže. Pada garant da se Srbija neće vratiti u devedesete, u poniženje, u tutorske šamare. Upravo zato su strane strukture koje ne podnose suverene lidere uložile sve resurse – direktne i indirektne – da od Srbije naprave slabu, nestabilnu, konfuznu državu bez glasa i bez identiteta. Kroz nevladine organizacije, kontrolisane medije, međunarodne “eksperte” za Balkan. I svi ponavljaju isto: “Vučić mora da ode.”
Ne jer je diktator, već jer ne pristaje da bude poslušnik.
Ne smemo zaboraviti: Srbija je poslednjih deset godina ispravljala greške koje su generacije pre nas pravile. Nismo sve rešili – ali smo prestali da propadamo, podigli smo glavu i krenuli ubrzano napred. Danas Srbija ni ne liči na onu od pre 15 ili 20 godina. I to je ono što boli mnoge. Boli ih što više nismo na kolenima, što odlučujemo sami. Jer jaka Srbija nije potrebna nikome, osim nama. A slaboj Srbiji – svako će pisati pravila. Zato se vodi borba, ne za vlast, već za pravac u kojem će zemlja ići. I zato ovu zemlju moramo braniti – razumom, voljom i odlučnošću.
U ovom trenutku se ne rešava političko pitanje – već pitanje budućnosti. Da li Srbija bira institucije ili histeriju? Suverenitet ili tutorstvo? Glas naroda ili galamu sa ulice?
Ne može i jedno i drugo. Ne može se graditi i rušiti istovremeno.
Ne ruše oni Srbiju zato što im smeta nepravda – nego zato što im smeta nezavisnost. Ne napadaju Vučića zato što nemaju šta da jedu – već zato što ne mogu da naređuju. Problem za njih nije stanje u društvu, već činjenica da više ne drže poluge moći. Srbija im ne pripada, i to ne mogu da podnesu. Jer zemlja koja odlučuje sama o sebi, koja ne traži odobrenje ni od koga sa strane – to je opasna zemlja za svakog ko bi da je prekraja iz fotelje u tuđini. Vučić im smeta jer ne kleči. Jer kad kaže „ne“, to znači „ne“. A to je u današnjem svetu najskuplji odgovor koji lider jedne male zemlje može da da.
Zato, ovo nije poziv na strah, već na trezvenost. Na odgovornost. Na pogled iznutra, a ne preko ramena stranaca. Na poštovanje prema državi koju su mnogi već davno otpisali – a koja se danas diže i gradi. I ako Srbija prepozna trenutak, ako prepozna ko joj želi dobro, a ko slabost, ako ostane sabrana i hrabra – iz svega ovoga izaći ćemo jači.
Ali ako poverujemo onima koji su rušili tuđe države pod istim parolama koje danas viču nad Srbijom – nećemo moći reći da nismo znali. Nećemo imati opravdanje. Samo posledice. I pogled unazad koji će boleti više nego što danas mislimo da boli istina.
Jer jednom kada se država slomi, više se ne brani na ulici – već se oplakuje.
Autor: A.A.
