U poslednje tri i po decenije retko se na Zapadu mogao čuti glas političara koji ukazuje na srpske žrtve i stradanja Srba u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Iako je takvih primera bilo, malo je onih koji su to učinili na način na koji je to uradio Aleksander Noj, nemački politikolog i bivši poslanik Levice (Linke), koji je u Bundestagu bio od 2013. do 2021.
Noj je precizno do detalja upravo ukazao na guranje srpskih žrtava i njihovih stradanja pod tepih u autorskom tekstu koji se bavi okrutnošću rata kao pojave, objavljenom na portalu NachDenkSeiten (čiji je osnivač Albreht Miler, nekadašnji političar nemačke Socijaldemokratske partije i važan funkcioner u vladama Vilija Branta i Helmuta Šmita), a njegove bi reči verovatno potpisao i svaki srpski političar.
Njegovo detaljno poznavanje situacije na Balkanu, toliko različito od uglavnom crno-bele slike prikazane u svetskim medijima, nije iznenađenje. Ne samo da se radi o čoveku čije su obrazovanje i zanimanje nauka o politici, posebno u oblasti međunarodne i mirovne politike, već je Noj početkom 21. veka bio i član misije OEBS u bivšoj Jugoslaviji.
Šta je Noj napisao u svom tekstu? On se zapitao ko, na primer, danas u Nemačkoj zna za ratne zločine počinjene nad bosanskim Srbima 1992. godine u selima oko Srebrenice, dodajući da to nije opravdanje za masakr nad muslimanima u Srebrenici 1995, i da je, samo ako se na sve žrtve gleda jednako, moguće za sebe tražiti moralna i humanistička uverenja – sve ostalo su dvostruki standardi.
"Svako ko selektivno priznaje i osuđuje zločine, ubistva i proterivanja nije humanista, već sledi političku agendu sa `humanističkim smokvinim listom`. Svako ko instrumentalizuje humanizam degradira humanizam na propagandno oružje – tada kao i sada", navodi Noj.
On se osvrnuo i na hrvatsku akciju "Oluja".
"Ova ofanziva je proterala oko 200.000 Srba koji su živeli u Hrvatskoj iz regiona Krajine ili ih je primorala da beže. Drugi su streljani na licu mesta. Veštačka razlika između bekstva i proterivanja, koja ignoriše stvarnost, često se opravdava kroz propagandu – stanovništvo je bežalo nepotrebno. Hrvatska pravna država obećala je Srbima bezbednost, ali su se oni radije oslanjali na propagandu iz Beograda, čime se objašnjava `masovni egzodus` (naravno, nije bilo ni reči o proterivanju) Srba. Tako je bilo i sa izjavom voditelja dnevnika na ZDF-u – i to nije bila izjava pod naslovom `komentar`, već čisti novinarski cinizam. Ovo ili nešto slično je uobičajeni argument do danas u postjugoslovenskom regionu i među različitim stranama u sukobu širom sveta, dok su u stvarnosti uslovi na mestu zločina (ubijanje civila, uništavanje stanova i kuća, seksualno nasilje) osmišljeni na takav način da ljudi `beže` iz straha za svoje živote – drugim rečima, bivaju efikasno proterani. U engleskom jeziku postoji odgovarajući termin `displaced persons`. To znači nešto poput `ljudi lišeni svoje domovine, svog doma`. Ova formulacija negira mogućnost jasne razlike između bekstva i proterivanja, što je bliže stvarnosti (građanskih) ratova", navodi Noj i ukazuje da je na početku rata u Hrvatskoj oko 170.000 Hrvata iz Krajine postalo displaced persons.
"Ovo prethodno proterivanje Hrvata može objasniti konačno proterivanje Srba, ali ga ne može opravdati", navodi on.
Dalje se bavi Kosovom i "proterivanjem ili prisilnim bekstvom 230.000 kosovskih Srba uz prećutno odobrenje NATO-a nakon završetka rata".
Kada su upitani o de fakto prećutnom odobrenju proterivanja, ponovljeni odgovor je bio:
„Mi (KFOR, zapravo NATO) ne možemo postaviti NATO vojnika iza svakog Srbina da ga zaštiti“ – ovaj argument sam čuo nekoliko puta tokom svog boravka u misiji OEBS-a na Kosovu kada sam iznosio žalbe. Ne, niste mogli postaviti NATO vojnika iza svakog Srbina, ali ste mogli bombardovati Srbiju 77 dana zbog odbijanja takozvanog sporazuma iz Rambujea, koji je, u stvari, bio ultimatum Beogradu da pristane na secesiju Kosova. I da, Srbija je takođe proterala stotine hiljada Albanaca iz svoje pokrajine Kosovo – a da ne pominjemo interno raseljene kosovske Albance pre NATO bombardovanja. Jer je masovno proterivanje sa Kosova očigledno počelo nakon početka rata NATO-a, a ne pre, kako je zapadna javnost želela da veruje. Pošto se ovaj narativ srušio, tadašnji nemački ministar odbrane Rudolf Šarping je stvorio „Plan potkovica“, koji je trebalo da dokaže planiranje proterivanja. Narativ o humanitarnoj intervenciji radi sprečavanja „završetka“ ili „predstojećeg“ genocida bio je zvanični razlog NATO-a za rat. Ovaj hitni narativ o „Planu potkovica“ takođe se urušio jer je bio izmišljotina. I ovde takođe kažem: Nije bilo opravdanja za proterivanje albanskog stanovništva na Kosovu od strane Srbije; baš kao što nije bilo opravdanja za naknadno proterivanje Srba sa Kosova, koje se nastavlja do danas, naveo je Noj.
Autor: Iva Besarabić
