Tri proslave tridesetogodišnjice "Oluje"

Prvih dana avgusta u Srbiji i Hrvatskoj, na vrlo različite načine, obeležavalo se 30 godina „Oluje”, jednog od mnogobrojnih etničkih čišćenja Srba iz Hrvatske. U svetu se, u međuvremenu, tragedije proterivanja ogromnog broja stanovništva nastavljaju. Tokom 2023. godine više od tri četvrtine od 120.000 Jermena izbeglo je u iz Nagorno-Karabaha u Azerbejdžanu. U izveštajima sa terena spominjali su se auto-putevi krcati automobilima, autobusima i traktorima koji su prevozili izbeglice, koje su mahom bežale u matičnu Jermeniju. Agencije UN-a procenjuju da je celokupno jermensko stanovništvo Nagorno-Karabaha napustilo taj deo Azerbejdžana.

Zvuči poznato?

U senci dešavanja na Bliskom istoku i u Ukrajini nalaze se, a ne bi smele, vesti iz Sudana, koji je trenutno pogođen najvećom humanitarnom krizom u svetu. Procenjuje se da je u najnovijim sukobima najmanje 150.000 ubijenih, dok je 13 miliona raseljenih. Razmere razaranja su takve da onima koji nemaju gde da pobegnu preti smrt od gladi i bolesti.

Međunarodno javno pravo, relevantni međunarodni ad hok i stalni sudovi imaju sve manje mogućnosti da čak i onda kada donesu ocene ili presude, ako nisu pod ogromnim političkim pritiscima, što je sve češće slučaj, iste sprovedu u delo.

Trend urušavanja kredibiliteta međunarodnih sudova kada su Srbija i srpske žrtve u pitanju počeo je skoro od samog osnivanja Haškog tribunala. Da spomenem samo neke primere: skandalozne oslobađajuće presude za počinioce zločina nad Srbima – „Oluja”; misteriozni nestanci ključnih svedoka – slučaj „Haradinaj”; preinačavanja prvostepenih optužujućih presuda u predmetima gde su žrtve Srbi, pre svega pod uticajem Teodora Merona; suviše lake presude za priznavanje genocida koji su navodno počinili Srbi – slučaj „Erdemović”. Trendu doprinosi i zanemarljiv broj suđenja pred regionalnim sudovima u predmetima u kojima su žrtve Srbi ili oslobađajuće presude i pored neupitnih dokaza.

Ovo se ne dešava slučajno. Cilj je da se Miloševićeva Srbija devedesetih, sa svom svojom neupitnom odgovornošću za mnoge zločine, izjednači sa režimima u Nemačkoj i NDH četrdesetih i time relativizuje njihovo jedinstveno zlo u Evropi.

Danijel Goldhagen, nekadašnji vanredni profesor na Harvardu, objavio je 1996. godine knjigu „Hitlerovi dobrovoljni egzekutori”, u kojoj iznosi opasne teze o nemačkom „eliminicionističkom”, posebnom antisemitizmu i kolektivnoj krivici. Bilo je to vreme liberalnog intervencionizma koje je počinjalo da pervertira u liberalni avanturizam, pa je Goldhagen brzo postao idejni vođa delu aktivista NVO scene u Srbiji, regionu, na političkom Zapadu, pa i kod haških tužitelja. Ono što je Goldhagen učitavao Nemcima, oni su počeli da učitavaju Srbima u dešavanjima devedesetih, potpuno prenebregavajući ulogu Srbije u dva svetska rata. Iako je kredibilna akademska zajednica kontroverznu knjigu relativno brzo raskrinkala, šteta je već bila naneta – dominantni narativ protiv Srba kao glavnih „dobrovoljnih Miloševićevih” zlikovaca ratova devedesetih je uspostavljen – Srbija je „goldhagenizovana”.

Zašto su neki srpski istraživači i aktivisti prihvatili da učestvuju u projektima u kojima su se Goldhagenove polazne premise primenjivale i na Srbe? Zato što je za takve projekte bilo više sredstava? Zato što se sticala vidljivost, učestvovalo na međunarodnim konferencijama? Zato što se time pripremao teren za legitimaciju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova? Ili se u to uistinu verovalo? Ne verujem. Ovome treba dodati i da ugledne hrvatske organizacije koje se bave zločinima tokom „domovinskog rata” samu legitimnost rata ne dovode u pitanje. Ovo daje dodatnu težinu njihovim nalazima i o broju pobijenih i prognanih Srba. S druge strane, njihove srpske kolege našle su se u prvim redovima onih koji su podržali jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova (zbog prethodnog rada na „goldhagenizaciji” Srbije) i time otežali da se njihovi nalazi o zločinima nad Kosovarima predstave široj javnosti na adekvatan način.

Pisati o kontroverzama, greškama i zloupotrebama presuda međunarodnog krivičnog suda za Ruandu osnovanog 1994, dakle, samo godinu dana posle Haškog suda – odavno je legitimno. Samo je DV napravio seriju odličnih tekstova. Haški sud je dogma o kojoj se ne sme govoriti, pogotovo o presudama u vezi s „Olujom” i Srebrenicom. Hrvati su do savršenstva doveli relativizaciju presude „hercegovačkoj šestorci”, ali je Srebrenica neupitan genocid. Kao što je Kagame u Ruandi eliminisao političke protivnike, navodno negatore genocida, tako se i na političkom Zapadu ostrakuju ljudi i države koji smatraju da je Srebrenica strašan zločin, ali ne i genocid. Mnogi od nas promenili smo stav pre svega na osnovu neumitnih dokaza o tendencioznosti Haškog suda i pojedinih američkih administracija, koje su Evropljani mahom slepo pratili. Prošlogodišnje „cherry pick” (nije bio ni okrugao datum) glasanje u Generalnoj skupštini UN o „genocidu” u Srebrenici i odnos prema onima koji su se tome suprotstavljali je očit primer takve prakse.

Berni Sanders, ugledni nezavisni američki senator, nedavno je tokom rasprave o situaciji u Gazi ukazao da je „genocid pravnički termin”, ali da je neupitno da je ono što se tamo dešava apsolutno zastrašujuće. Nažalost, trend arbitrarnih procena prirode masovnih kršenja ljudskih prava, humanitarnog prava, zločina protiv čovečnosti i njihovih tendencioznih zloupotreba postao je globalni trend. Ovo daje legitimitet da pojedinci i države imaju svoje kriterijume i stavove o prirodi zločina koje razmatraju.

Na osnovu gorenavedenog, „Oluju” smatram udruženim zločinačkim poduhvatom, pre svega Hrvata, uz podršku Amerikanaca, ali delom i Miloševićevog režima. Zato smatram greškom što je pre nekoliko godina „proslavi” akcije „Oluja” u Kninu prvi put prisustvovao i predstavnik Srba, tadašnji potpredsednik hrvatske vlade iz Samostalne demokratske srpske stranke Boris Milošević, a sada predsednik Srpskog narodnog veća. Sedeo je u prvom redu sa najvišim predstavnicima hrvatskih vlasti, a prilikom predstavljanja dobio je i aplauz. Ne znam da li je tokom „proslave” spomenuto etničko čišćenje Srba iz tog dela Hrvatske. Čistoća „domovinskog rata” vrlo je čvrsto utemeljena u hrvatskom društvu.

Kad se obeležava „Oluja”, hrvatske vlasti je obeležavaju kao pobedu bez spomena žrtava ili ih smatraju Miloševićevim žrtvama, bez obzira na to ko je pobio stotine ljudi. Srpske vlasti je obeležavaju kao pijetet prema poginulima i prognanima i zavet da se tako nešto ne ponovi.

Ideja „trgovine” da se zajedno prisustvuje komemoracijama, koju je započelo Srpsko narodno veće, verovatno u iskrenoj nameri pomirenja, nažalost, apsolutno neuporedivih zločina, očito ne daje rezultate. Sve u vezi s Tompsonovim koncertom je jezivi dokaz propasti takvog pristupa, koji se morao pretpostaviti. Kriviti druge za ono što je već godinama bilo očito, na šta su ugledni istoričari, ali i mi drugi, ukazivali – bežanje je od vlastite odgovornosti. Kvazivilibrantovske geste srpskih lidera u Hrvatskoj nisu dale rezultate. Nedostaje Nirnberški proces kao temelj za tako nešto, a to u Hrvatskoj nije sprovedeno na iole adekvatan način. Otud, vrlo čudi da je deo srpske opozicije prisustvovao komemoraciji žrtvama „Oluje” u organizaciji SNV-a, gde se podsećalo i na raseljene i pobijene Hrvate. Ima drugih 364 dana u godini za to, za objašnjavanje konteksta. Kao i za bacanje venaca u Dunav, kad hrvatska obeležava pad Vukovara.
Da je opozicija došla na državnu komemoraciju u Srbiji, a ne SNV-a u Hrvatskoj, sa svojim stavovima o devedesetima, pokazala bi da poštuje i poginule, ali i izbegle Krajišnike, jer oni su mahom tu u Srbiji. Pokazala bi i volju za preko neophodnim društveni dijalogom, sa akterima u Srbiji. Jer s njima se u vezi s devedesetim ne slaže više nego sa delom predstavnika Srba u Hrvatskoj okupljenih oko SNV-a. Ne zaboravimo, naime, i SPC u Hrvatskoj predstavlja veliki broj Srba tamo i s njima deli slične stavove o sukobima devedesetih.

Dobro je što su studenti u Srbiji, takođe, odali počast poginulima i prognanima u „Oluji”, bez obzira na neutemeljene diskvalifikacije državne manifestacije. Studije pokazuju da, nažalost, veliki broj mladih Hrvata uopšte ne zna šta je problematično u Tompsonovim pesmama. Možda su upravo mladi Srbi u blokadi, prema kojima su vrlo široka javnost u Hrvatskoj i skoro svi mediji vrlo naklonjeni, oni koje će hteti da čuju, koji će moći da im objasne šta je zaista bilo, ako su voljni objektivno se pre toga informisati.

*Doskorašnja ambasadorka
Srbije u Hrvatskoj

Autor: S.M.