Prof. ddr. Milan Krajnc, psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Poslednjih dana, nakon moje kolumne, dobio sam više komentara da sam se „prodao vladarima“, da zastupam jednu ili drugu stranu sveta, jednu ili drugu ideologiju. Ali upravo to pokazuje koliko je savremeno društvo duboko zarobljeno u psihološkoj polarizaciji. Danas gotovo niko više ne veruje da čovek može razmišljati izvan političkih tabora. Ako ne napadaš jednu stranu, automatski te svrstavaju na drugu.
Ali globalna psihologija nije vlasništvo političara, država ili ideologija. Ona je mnogo starija od njih. Postojala je mnogo pre modernih sistema moći. Kao vazduh ili voda, i psihološki tokovi prolaze kroz društvo bez obzira na to ko je trenutno na vlasti.
Problem nastaje onda kada ljudi počnu da veruju da je istina vlasništvo nekog političkog sistema. Tada psihologija prestaje da bude razumevanje čoveka i postaje sredstvo manipulacije.
Ja ne pišem o politici da bih branio jednu stranu sveta. Pišem o psihologiji društva. O tome kako strah utiče na mase. Kako mediji utiču na svest ljudi. Kako umor, nesigurnost i unutrašnji haos menjaju način razmišljanja čitavih naroda. Ako čovek govori o psihologiji masa, to ne znači da podržava vlast. Naprotiv. To znači da pokušava da razume mehanizme preko kojih vlast, mediji i društveni sistemi utiču na čoveka. Danas živimo u vremenu kada najveći problem više nije nedostatak informacija, već zagađenost informacionog prostora. I upravo tu dolazimo do onoga što nazivam psihološkim smećem. Psihološko smeće nisu samo lažne informacije. To bi bilo previše jednostavno. Psihološko smeće su sadržaji koji u čoveku stvaraju unutrašnji haos, strah, mržnju, agresiju, nemoć ili osećaj izgubljenosti. To su informacije bez unutrašnje odgovornosti. Informacije čiji cilj nije razumevanje, već emocionalna reakcija. Psihološko smeće nastaje: kada mediji hrane ljude konstantnim konfliktom, kada politika stvara osećaj stalne opasnosti, kada društvene mreže nagrađuju agresiju, kada se čovek svakog jutra budi u svetu besa, straha i pritiska.
Čovek danas više ne nosi samo fizički umor. On nosi mentalno zagađenje. I kao što zagađena voda dugoročno truje telo, tako psihološko smeće truje svest društva. Posledice toga nisu vidljive samo u politici. Vide se: u odnosima, porodicama, komunikaciji, agresiji na ulici, depresiji, sagorevanju, i u potpunom gubitku sposobnosti da saslušamo drugog čoveka. Zato danas ljudi tako brzo mrze. Ne zato što su po prirodi loši, već zato što žive pod stalnim psihološkim pritiskom. Kao što telo pod hroničnim stresom počinje da reaguje impulsivno, tako i društvo pod stalnim psihološkim pritiskom počinje da reaguje agresivno i emocionalno.
Najveći problem savremenog sveta više nije samo rat za teritoriju. Postaje rat za svest čoveka. Svaka strana želi da čoveku kaže: čega treba da se plaši, koga treba da mrzi, kome treba da veruje, i kako treba da razmišlja.
Ali psihologija nije propaganda. Psihologija bi trebalo da oslobađa čoveka unutrašnjeg haosa, a ne da ga produbljuje. Zato globalna psihologija ne pripada ni Istoku ni Zapadu. Ni levoj ni desnoj politici. Ona pripada razumevanju čoveka. Kao što vazduh ne pripada državi i voda ne pripada ideologiji, tako ni psihološki procesi nisu ničije vlasništvo. Njih možemo samo razumeti — ili zagaditi. A danas živimo u vremenu u kojem će najveća odgovornost budućnosti biti upravo čišćenje psihološkog smeća iz društva.
