Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Imao sam priliku da učestvujem na prestižnom Globsec forumu u Pragu. Ovaj događaj tradicionalno okuplja državnike i eksperte sa ciljem pronalaženja odgovora na rastuće izazove. Poruka je jasna, ruski i kineski revizionizam predstavljaju pretnju po stabilnost sveta. Naravno, drugačije se gleda na već sada izolovanu Rusiju i revizionistički nastrojenu Kinu. I pored toga što je gost i govornik bio ministar spoljnih poslova Republike Kine (Tajvana), ipak vlada uzdržanost. Kina nije neprijatelj po svaku cenu. Razlozi leže u tome što je malo verovatna direktna vojna konfrontacija. Stalno održavanje dijaloga i racionalnost u Pekingu garantuju dugotrajnu šahovsku partiju. Ono što jeste pretnja jesu kineska nelojalna konkurencija i odbacivanje pravila slobodnog tržišta. Vlada nepoverenje u kineske IKT tehnologije, ali nema jasnog odgovora. Najavljuju se novi evropski zakoni koji neće direktno imenovati Peking. Nepoverenje postoji i u sajber prostoru. Evropska strana nastoji da ponovo brend „made in Europe“ učini velikim. Fokus je na nacionalnoj otpornosti i povezivanju demokratskih država širom sveta. Ukazuje se na ranjivost demokratija koje eksploatišu autoritarni akteri. Vrlo brzo će američko-evropski odgovor odrediti pravila svetskog poslovanja. Svet ulazi u nove faze, ali niko nije uveren da će Kina i Rusija preoblikovati svet. I ako ne omiljeni, američki predsednik Tramp, ipak ima priznate zasluge. Tramp je deblokirao Panamski kanal izbacivši Kinu, počistio stvari u Venecueli, uskratio jeftine energente Kini iz Irana. Donald Tramp menja svet jer raste globalna saglasnost po pitanju Pekinga. Većina sagovornika na Globsec forumu ne odobrava američke akcije kao ishitrene.
Svedočimo evropeizaciji NATO-a. Bezbednosna politika EU je suštinski evroatlantska politika. Razlog leži u tome što je centralna tačka bezbednosti, još od nastanka NATO-a 1949. godine, upravo Evropa, a ne SAD. Većina članica EU su ujedno i članice NATO-a. Današnji pozivi da EU preduzme aktivniju ulogu nisu novi i potiču još iz predsedničkog mandata Ajzenhauera. Danas je, međutim, priroda pretnji daleko složenija. Nije više pitanje posedovanja tehnološki dominantnog oružja, već je pitanje kapaciteta i sposobnosti. Uporedo sa konvencionalnim rizicima rastu i takozvani nevojni rizici – hibridne pretnje, sajber napadi, lanci snabdevanja, dostupnost tehnologija, kao i bezbednost transportnih koridora. Sve se od 2022. godine menja. Rumunija postaje energetsko čvorište Evrope. Inicijativa Tri mora, koja je započeta pre više godina, sada dobija svoj puni smisao. I ova inicijativa je Trampova iz prvog mandata.
Multivektorski pristup nije održiva postavka za evropske države. Multilateralizam oličen u UN i međunarodno pravo jesu osnovni parametri, ali postavlja se pitanje da li su adekvatni u današnje vreme? Kada se govori o energetskoj bezbednosti, dostupnosti sirovina, odbrani i ekonomskom razvoju, ne postoje neutralni putokazi. Ono što američki predsednik traži od saveznika jeste ispunjenje obaveza. Šta neutralne države mogu u ovakvoj postavci dobiti? Otvorena vrata ukoliko pokucaju. Na pragu je usvajanje regulative da se podaci Evropljana iz softvera mogu skladištiti samo na teritoriji Evrope. Ovo nije neutralan pristup, već jasno sekuritizovan pristup IT sektora u odnosu na pretnju koja potiče od ranjivosti i sistemskih opasnosti od trećih operatera. Od 2000. godine svet je prošao dug period razvijanja sistemskih odnosa sa Rusijom, ali i sa Kinom. Rezultat takvog pristupa je ruski napad na Ukrajinu. Kako vreme prolazi, veća je verovatnoća da Kina i Rusija postanu multipolarni izazivači nego da nastupi poredak na takvim temeljima. Poljski ministar spoljnih poslova Sikorski kaže da se Rusije ne treba plašiti. Putin rat gubi. U očaju direktno uništava gradove Ukrajine. Bombarduje naslepo. Rusija je strateški gubitnik.
U međuvremenu, savremene pretnje su dodatno evoluirale. Javnost potresaju izveštaji o ruskom „kognitivnom ratu“, koji se zasniva na angažovanju kriminalnih grupa, ali i kreatora javnog mnjenja sa jasnim ciljem da se izazove rasulo u evropskim društvima. Cilj nije podržati Rusiju, već ne raditi ništa, ostati zaglavljen u debatama sa ruskim dezinformacijama i paralisati strateško donošenje odluka. Više se i ne krije da Moskva sprema državni udar u Jermeniji i orkestraciju „ukrajinskog scenarija“. Vrlo dobro se zna šta je „ukrajinski scenario“. To je nasilno sprečavanje evroatlantskih integracija. Posle dve decenije obmana, od strane Putina je direktno potvrđeno da je sprečavanje EU integracija strateški važno za Rusiju.
Ukoliko je Rusija spremna da organizuje posebne propagandne grupe sa ciljem agitacije u Jermeniji, ali i u Evropi, izazivanja podela i tenzija, pa sve do nošenja ruskih zastava, zašto se ignoriše takvo delovanje u Srbiji? Da li je ruski maligni uticaj odgovoran za stanje u našem društvu? Da li se zbog ovog uticaja Srbija lišava svojih istorijskih šansi? U ovom trenutku svi značajniji novi energetski i transportni koridori zaobilaze Srbiju. Pitanje rešavanja statusa NIS-a se uopšte ne nazire. Uporedo sa tim, na snazi je moratorijum na izvoz srpskog oružja i municije, dok je pitanje rudnika litijuma i nuklearne energije snažno izloženo tajnim operacijama ilegalnog uticaja.
Za to vreme u Ukrajini se ispisuje istorija. Prvi put su se ruski vojnici predali borbenim robotima. Računati na Rusiju je igra na gubitničku kartu, to je zaključak nakon Globsec foruma. Svet se menja i ukoliko demokratska društva budu imala dovoljno otpornosti, pobeda u 21. veku je zagarantovana. Naspram sebe imamo istorijske zakonitosti. Velike autoritarne imperije obično su nestajale kada bi povele agresivni rat. Rusija svoj kolonijalni poredak završava ovim napadom na Ukrajinu. Putin je rat već izgubio. Optimizam uliva i nadahnuti govor predsednice Evropskog parlamenta Roberte Mecole, koja je istakla da je proširenje EU strateška investicija. Srbija i ceo Zapadni Balkan čine 75% ekonomije Mađarske, sa populacijom manjom od Rumunije. Mi na Zapadnom Balkanu ne možemo biti teret. Svaki dan koji prođe van EU jeste jedna mala pobeda za Rusiju.
Evropske integracije, uz sve svoje poteškoće, deluju kao siguran izbor. To je koncept koji je vremenski testiran. Takav koncept nije nužno isključiv za druga partnerstva, ali je garancija zaštite nacionalnih interesa u susretu sa neprimerenim pritiscima. Srbija bi kao članica EU imala geopolitičku sigurnost i bezbednosnu efikasnost. Srbija, čvrsto usidrena u Evropi, u svom punom potencijalu bi iskoristila svoju globalnu mrežu partnerstava, od Kine do Afrike.
Svi ovi trendovi od kreatora nacionalne bezbednosti zahtevaju uvažavanje realnosti. Srbija ima jedinstvenu priliku da bude deo bezbednosne arhitekture Evrope sa osloncem na specijalne bezbednosne i odbrambene veze sa SAD. Takav pristup nije neutralan, ali je u svojoj suštini suveren.
