Dok se Kijev i drugi ukrajinski gradovi suočavaju sa nekim od najžešćih vazdušnih udara, na medijskom frontu se paralelno odvija jednako agresivna kampanja.
Ruske snage pokrenule su masovne kombinovane napade koristeći stotine dronova i balističkih projektila, ostavljajući iza sebe razrušene stambene zgrade, oštećenu civilnu infrastrukturu i civilne žrtve u glavnom gradu Ukrajine.
Međutim, paralelno sa eksplozijama na terenu, prokremljanski mediji i zvanični kanali Moskve pokrenuli su dobro poznati mehanizam za skretanje pažnje i prebacivanje odgovornosti, pokušavajući da krivicu za razaranja adresiraju na sam Kijev, pregovarački proces i predsednika Volodimira Zelenskog.
Udari na civilne ciljeve i narativ o prebacivanju krivice
Najnoviji talas napada, u kojem su ruske snage upotrebile stotine bespilotnih letelica i napredne balističke rakete, direktno je pogodio stambene četvrti Kijeva, škole, pa čak i kulturne institucije. Dok spasilačke ekipe na terenu daju sve od sebe da izvuku povređene iz ruševina, ruska propagandna mašinerija radi u punoj brzini kako bi izmenila percepciju stvarnosti.
Umesto preuzimanja odgovornosti za napade na gusto naseljena urbana područja, prokremljanski mediji koriste specifične narative kako bi preusmerili pažnju. Najčešće se promoviše teza da ukrajinsko rukovodstvo svesno produžava patnju sopstvenog naroda time što odbija pregovore pod uslovima koje diktira Moskva. Pored toga, aktiviraju se i teorije prema kojima je šteta na civilnim objektima nastala isključivo zbog delovanja ukrajinske protivvazdušne odbrane, čime se Rusija u ovim izveštajima prikazuje kao strana koja navodno gađa samo vojne ciljeve.
Preusmeravanje krivice kao stalna odlika modernog rata
Ovakva strategija nije novost, već predstavlja sistemsku odliku modernog informacionog ratovanja. Kada god su dokazi o stradanju civila i napadima na nebranjene objekte previše očigledni, a preuzimanje odgovornosti politički i geopolitički nezgodno, dezinformacije služe kao štit i sredstvo za manipulaciju javnim mnjenjem.
Cilj ovih kampanja nije nužno da ubede svet u rusku verziju priče, već da stvore toliki nivo informativnog šuma i sumnje da se potpuno zamagli jasna linija između agresora i žrtve.Ovakvo prebacivanje krivice na samu žrtvu postalo je prepoznatljiv potpis prokremljanskih medija. To je uobičajena matrica moderne propagande koja stupa na scenu uvek kada je polaganje računa za sopstvene postupke neprijatno ili politički štetno.
Dok se razoreni delovi Kijeva obnavljaju pod stalnom pretnjom novih sirena za vazdušnu opasnost, ova situacija ostaje snažan podsetnik da se moderni sukobi ne vode samo na fizičkom bojištu, već i u medijskom prostoru za kontrolu nad istinom o tome ko snosi stvarnu odgovornost za ljudska stradanja.
