Najnovija analiza Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), koju prenosi Financial Times, donosi dubok i prilično otrežnjujući uvid u globalne trgovinske tokove.
Istraživanje sprovedeno na nivou pojedinačnih kompanija unutar 15 ključnih industrijskih sektora otkrilo je da se skoro 60 procenata rasta globalnog tržišnog udela kineskih firmi od 2005.godine može pripisati isključivo državnim subvencijama. Ova masivna finansijska injekcija iz Pekinga iz korena je promenila pravila igre na svetskom tržištu, ali izveštaj istovremeno razotkriva i naličje ovog modela.
Iluzija uspeha: Efikasnost nije isto što i konkurentnost
Iako su državni podsticaji omogućili kineskim kompanijama da agresivno osvoje svetska tržišta, istraživači OECD-a naglašavaju da ti resursi nisu doprineli stvarnoj produktivnosti ili profitabilnosti samih firmi. Umesto da podstaknu unutrašnji razvoj, subvencije su stvorile veštačku prednost koja remeti prirodnu tržišnu utakmicu.
"Subvencije dovode do toga da manje produktivni akteri pobeđuju na nepošten način, i to na štetu onih koji su inovativniji i efikasniji", eksplicitno se navodi u zaključku studije.
Ovim se otvara ključna ekonomska debata o kojoj analitičari tek počinju detaljnije da govore, a to je jasna razlika između pojmova "efikasno" i "konkurentno". Tradicionalna ekonomska teorija uspeh na tržištu obično vezuje za takozvanu komparativnu prednost, gde neka zemlja pobeđuje jer prosto bolje, jeftinije ili pametnije proizvodi određenu robu. Međutim, kineski izvozni uspeh zapravo počiva na veštački konstruisanoj konkurentskoj prednosti. Ona se napaja iz ogromnih transfera na teret domaćinstava kojima se direktno finansira i pojeftinjuje domaća proizvodnja, a da bi se taj krug zatvorio i sistem opstao, neophodno je neprekidno ostvarivanje velikih trgovinskih suficita.
Kada subvencije pobede inovacije
Studija OECD-a skreće pažnju na fenomen koji je do sada možda bio očigledan užem krugu ekonomista, ali čije će posledice šira javnost tek morati da razume. Firme koje su suštinski efikasnije i produktivnije – odnosno onе koje stvaraju realno veću vrednost u svojim proizvodnim procesima kroz inovacije – prosto nisu u stanju da izdrže utakmicu sa konkurentima koji primaju tolike količine državnog novca da njihova ekonomska održivost na papiru prestaje da bude bitna.
Kratkoročne implikacije ovog trenda već su vidljive širom planete. Globalni resursi i kapital više se ne kreću ka onim akterima koji su najproduktivniji i koji bi ih najbolje iskoristili, već se sele ka onima koji su najviše subvencionisani. To stvara ozbiljne poremećaje u lancima snabdevanja i guši kompanije koje ulažu u autentičan tehnološki razvoj.
Gledano na duže staze, ovakav model nosi inherentan rizik i ne može trajati večno. Dugoročna održivost celog sistema direktno zavisi od sposobnosti države da nastavi sa ovako masivnim finansiranjem. Ceo proces može funkcionisati isključivo dok god postoje stabilni izvori iz kojih se te subvencije mogu crpeti, što postavlja veliko pitanje pred budućnost globalne ekonomije ukoliko dođe do unutrašnjih ekonomskih potresa u samoj Kini.
