Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Nacrt paketa Evropske komisije, o kome je 29. septembra izvestio Rojters, uvodi „privremenu političku obavezu" novih članica da određeno vreme ne blokiraju odluke koje se donose konsenzusom, klauzulu zaštite kojom članice kvalifikovanom većinom suspenduju prava novog člana, te vremenski ograničene mere u poljoprivredi i kretanju radnika. Povod je iskustvo s Mađarskom i potreba da se uspsotavi predvidljivost i olakša proces priključenja novih članica, cilj je da prelazni period do potpune integracije ne izazove unutrašnje tenzije. Ovim potezom EU eliminiše argumente svih onih koji tvrde da će nove članice dodatno otežati procese donošenja odluka, a sa druge strane se olakšava posao nacionalnim vladama da iskomuniciranju proširenje. To je otprilke suština nove strategije proširenja EU čije se autorstvo pripisuje bivšem Makronovom savetniku Aleksandru Adamu. Za razliku od ranije strategije, zasnovane na zaslugama i vladavini prava, proširenje je sada i instrument odbrane i otpornosti kontinenta. Evropska unija se ne vraća svojim geopolitičkim korenima jer je ona od početka geoplitički projekat. Istovremeno evropske integracije Srbije ne treba da budu dnevno politička tema već strateški interes koji se temelji na racionalnim, merljivim i potvrđenim konceptima. EU integracije treba da budu pristup celog društva.
Zato je usaglašavanje sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU suština, a ne tehnička formalnost. Ono pritom nije samo pitanje odnosa Srbije i Brisela, u trenutku strateškog dijaloga to je i pitanje poverenja Vašingtona u opredeljenje Srbije. Neusaglašenost je dobrim delom prihvaćena kao normalno stanje Srbije i očekivanja više gotovo da po tom pitanju nema, od Srbije se očekuje da postupa u svom najboljem interesu kao suverena država. Upravo zato nova strategija operacionalizuje princip da svaka država kandidat sama bira tempo pristupanja. Još jednom se vidi da EU Srbiji ništa ne nameće, sa resursima kojima raspolaže, to bi davno učinila vrlo efikasno. Usaglašavanje je stoga test strateškog opredeljenja, a ne uslov koji neko drugi postavlja umesto nas. Srbija svojim postupcima može da utiče isključivo na sebe, utakmica između Amerike, EU i sa druge strane Kine I Rusije, neće se odlučivati postpucima Srbije.
Pred Srbijom su strateške šanse. Nikada nije bilo lakše postati članica EU, a mnogo je teže i skuplje održati sadašnju poziciju, jer je akteri tumače različito: EU kao odsustvo posvećenosti integraciji, Rusija kao uspešno držanje Srbije izvan EU, a SAD sve više kao bezbednosno-političko-sirovinsku ulaznicu za Kinu, glavnog konkurenta demokratske supersile. Srbija svojim konkurentskim prednostima koje zasniva na strateškim sirovinama, vojnoj industriji, ljudskom talentu i stabilnošću ima sve pretpostavke da se izmakne sa preseka velikih sila. Primer NIS Gaspromnjefta najbolje svedoči težinu situacije. Od Rusije osim deklarativnih radnji i tajnih operacija ne možemo mnogo očekivait. Pitanje Rusije će u narednim nedeljima i mesecima biti prebačeno u domen bezbednosnog izvora ugrožavanja Amerike i EU. U takvoj situaciji odnos prema Rusiji nije tradicionalan već ulazi u domen zaštite nacionalne bezbednosti naše zemlje. Dakle, dinamika događaja nameće izbor, dok emocije obično proizilaze iz nedovoljne informisanosti, da nekosntatujem dezinformisanosti.
Nova strategija EU u svojim medijskim obrisima ne određuje se prema Srbiji kao favoritu, ali ni ne isključuje Srbiju. Tu se susreću tri teme kojima se bavim godinama. U knjizi o ulozi strateških sirovina u odbrambenim sposobnostima Srbije i u analizama Centra za stratešku analizu o kritičnim mineralima i lancima snabdevanja polazim od teze da sirovinska baza nije samo ekonomski resurs, već činilac bezbednosti i pregovaračke moći. Istraživanja ruskog mekog uticaja u Srbiji, od aktivnosti Ruskog doma do javnog mnjenja, polaze od toga da su narativi o partnerstvima često jači od njihove ekonomske suštine. A u doktorskom istraživanju o operacijama uticaja na projekte od strateškog značaja, uključujući studiju slučaja projekata od strateškog značaja, bavim se pitanjem kako se narativnim napadima osporava društvena licenca za rad takvih projekata. Sinteza je jasna: investicioni skrining, kontrola lanaca snabdevanja i otpornost na operacije uticaja isti su problem posmatran iz tri ugla. Zato je skrining stranih direktnih investicija iz država koje nisu prijateljske prema EU bezbednosni instrument, a ne administrativna formalnost. Kapital u energetici, rudarstvu ili logistici donosi i uticaj. Srbija poseduje lance snabdevanja, od strateških sirovina do odbrambene industrije, koji su istovremeno resurs i ranjivost. Skrining ih štiti i otvara prostor za zdrave, vredne investicije. U tom smislu treba podržati pristupanje Srbiji partnerstvu sa SAD kroz dokument za partnerstvo u oblasti super veštačke inteligencije. U ovom trenutku to partnerstvo broji 54 države i predstavljaće tehnološki, razvojni i intelektualni okvir razvoja. Ni jedna vodeća zapadna korporacija, a ni domaći srpski start up-ovi neće rizikovati poslovanjem sa kineksim modelima koji su bezbednosno rizični, netransparentni i projektovani sa komponentama jasne ideološke bezbednosti.
Račun je jasan. Samo srpski izvoz hrane u EU, oko 2,7 do 3 milijarde evra, približno je jednak ukupnom izvozu u Rusiju i Kinu zajedno, a EU prima više od polovine izvoza robe. Van članstva Srbija, prema različitim procenama, gubi od jedne do dve milijarde evra godišnje u odnosu na članice. Nacionalne, ekonomske i tehnološke interese stoga ne treba podređivati interesima država koje nisu prijateljske prema EU.
Srbija nikada nije vodila javnu i stručnu debatu o oceni partnerstava „četiri stuba" spoljne politike. Uspostavljen je monopol na razmišljanje kroz strukturu akademske i nevladine mreže naučnih instituta i tink-tankova. Naučna zajednica deluje kao ideološki apologeta interesa stranih istočnih sila, dok ignoriše osnovne indikatore. Razlika između objektivne analize i PR stranog uticaja odavno je izgubljen. U praksi, partnerstva sa Rusijom i Kinom nemaju suštinu i svojstvo koje im se pripisuje, ne stvaraju dodatni lanac vrednosti u Srbiji, a te ekonomije nisu konkurentne evropskom tržištu. Dovoljan je primer Venecuele i Irana kako bi se izvukla računica da su ove države bezbednosno devalvirale. Kina možda ima sposobnost da zaštiti vlast Komunističke partije na svojoj teritoriji, ali da osvoji Tajvan na oko 200km od svoje obale neće još decenijama moći. Za Rusiju vidimo da više ne može garantovati bezbednost ni na sopstvenoj teritoriji dok državno sponzorisanim terorizom ugrožava evropske države i vodi agresiju na Ukrajinu. Vreme je da tu debatu zasnovanu na činjenicama konačno vodimo, jer bezbednost i prosperitet Srbije ne zavise od simbola, već od toga s kim gradimo stvarnu vrednost.
