Preživeo superćelijsku oluju i bombe - Ovaj simbol Novog Sada čuva se kao član porodice, navijali ga i u jeku bombardovanja (FOTO)

Više od tri decenije stara je priča o ovom dvojcu, a kako je čuveni "pijani sat" sa obrnutim kazaljkama postao član porodice Lukači ispričala je za "Blic" Andrea, zvanično jedina žena kovač u Srbiji i Lajčikina ćerka.

- Naša porodična kuća se nalazi u Podgrađu i sa naših prozora i terase se vidi Sat. Mog oca je jako kopkalo to što sat stoji, što ne radi, kao da je zaboravljen. Sudbina je namestila tako da na plaži Oficirac započne priču o ovome sa čovekom koji je ispred gradskog preduzeća "Zelenilo" u to vreme bio zadužen za održavanje sata. Kroz razgovor sa njim je saznao da se neki mehanički deo pokvario i da ne znaju da ga poprave. Ti delovi su kovački izrađeni pre dva i po veka i ne postoje više identični delovi nigde. Tata je pitao da li može da dobije ključ i vidi u čemu je problem, te da li možda može da ga popravi i ponovo osposobi - opisuje Andrea Lukači Pap kako od te davne 1989. godine, kada je u svojoj nameri uspeo njen otac, porodica vodi računa o Satu.

Koliko je vremenom briga o vremešnom simbolu Novog Sada postala deo porodične tradicije, poput odnosa prema nekom članu porodice, Andrea objašnjava kroz činjenicu da se do 2016. godine sat svakodnevno navijao.

- Navijali smo ga na smenu, tata, mama, sestra i ja. Kako kome obaveze dozvoljavaju, tako smo dolazili da ga navijemo. Tada je sat imao autonomnost da radi 33 sata bez novog navijanja. Glavna kugla se spuštala skroz dole i nakon isteka ta 33 sata bilo je potrebno ponovo doći i "popeti" kuglu gore - objašnjava sagovornica.

Kako navodi, to nije bio lak posao za tadašnju učenicu osnovne škole, jer je sama kugla teška oko 80 kilograma i ona se podizala kada se na kurblu stavi vratilo i namota.

- Jedan, dva kruga sam uspevala u početku da okrenem, ali posle je išlo sve lakše i ubrzo sam bila u mogućnosti da namotam sve do kraja. I tako do 2016. godine.

Te godine je Rotari klub donirao električne motore koji su ugrađeni i navijaju sat.

Pažnja opstala preko 30 godina

- Mi smo i dalje morali sat da nameštamo, da ga rihtamo pošto ide malo unapred, malo unazad u zavisnosti od doba godine, jer kao i svi gvozdeni materijali, i ovi od kojih je sat izrađen se šire ili skupljaju u zavisnosti od doba godine. Ako se skupe, onda brže radi, ako se rašire onda sporije - kaže nam Andrea.

Ipak, i posle svih tih unapređenja, čuvenom satu na Tvrđavi pažnje nije manjkalo, jer mora da se podmazuje i proverava da bude koliko-toliko tačan.

Istorija sata

Njegova specifičnost ogleda se i u tome što mala kazaljka pokazuje minute, a velika sate. Kako su Novosađani mahom upućeni u priču oko toga, razlog se nalazio u tome što brodovi koji plove Dunavom moraju da vide i iz veće udaljenosti koliko je sati. Kako nam Andrea objašnjava, to je samo delimično tačno.

- Nekada davno, sa jedne strane Dunava su bili vinogradi, a sa druge su ljudi živeli. Skela je saobraćala odnosno prevozila ljude do vinograda i nazad. Poslednja skela je išla uveče u osam sati i narodu je bilo jako važno da vidi otprilike kad će tih osam sati, jer ako zakasne na skelu onda neće moći da pređu do svoje kuće.

Rušila ga i superćelijska oluja

Superćelijska oluja prošlog leta je skinula jabuku, strane sveta i vetrokaz i to je razneto po celoj tvrđavi.

- Moj otac je odmah sledećeg dana pošao u potragu, zajedno sa direktorom Zavoda i delove koje su našli odneli su u našu radionicu. Oni čekaju svoju obnovu, kao i čitav sat, sama kula, ali i detalji na njemu koji su stradali u oluji - priča naša sagovornica.

Kako dodaje, duboko veruje da će Sat kula opstati, jer je simbol Novog Sada i ne treba da čudi što ga ljudi tako doživljavaju, jer iz bilo kog dela grada da pogledate, ne možete ga omašiti.

Navijan svakodnevno, čak i kad su bombe padale

Ona se prisetila i perioda koji je u novijoj istoriji bio jedan od najtežih za Novi Sad - bombardovanja 1999. godine.

Kako kaže, tada je bila još osnovac, ali sećanje na ovaj period je veoma živo.

- U tom periodu čitava Petrovaradinska tvrđava bila je zatvorena i tu je jednim delom bila stacionirana i naša vojska, neke njene jedinice. Ipak, tati je bilo dozvoljeno da dolazi svakodnevno i navija sat, uprkos tome što je bombardovanje trajalo - priseća se.

Iako u središtu rušilačke sile koja se nemilosrdno okomila na naše mostove, sat je ostao postojan.

- Sećam se jednog trenutka kada je Žeželjev most gađan u sred bela dana, u tri sata i pet minuta popodne, dok su ljudi skelom prelazili preko Dunava. Tada još nije bilo sirena za uzbunu, a kako smo svi tada živeli u Podgrađu u našoj porodičnoj kući, svi smo tog momenta izleteli napolje. Tata nam je rekao da trčimo u sklonište, a on je otišao u drugom pravcu i nismo znali gde je više od sat vremena, umrli smo od straha. A on je zapravo otišao do sata, popeo se u toranj da bi video šta se događa u momentu kada su bombe padale na most - sa još uvek prisutnim olakšanjem priseća se Andrea.

Prema njenim rečima, to je za celu zemlju bio jedan grozan i traumatičan period, a kada je reč o Novom Sadu, čitava sremska strana bila je odsečena od ostatka grada, te su sve do 15. septembra, kao nekada vinogradari čekali u osam sati skelu da pređu preko i dođu do svojih domova. Nije bilo vode, osnovnih namirnica, pa su se po komšiluku organizovali ko će skelom u nabavku.

I taj period je prošao, a porodica Lajoša Lajčike Lukači nastavila je da se bavi kovačkim zanatom, dok su svoj posao trajno vezali za Tvrđavu gde imaju dve radionice.

Samouki majstor koji sanja rešenja

Ponosno opisujući svog oca, Andrea navodi da sa 74 godine i dalje veoma aktivno radi, iako sada u radionici provodi "samo" osam sati, umesto nekadašnjih 12 i više. Kako dodaje, on je začetnik kovačkog zanata u njihovoj porodici, a put ga je tu doveo sasvim slučajno.

- Moj otac je samouk što se tiče kovačkog zanata. Sve što zna izučavao je iz knjiga, brusio kroz iskustvo i može se reći da zaista sada poseduje ogromnu količinu umeća i znanja - priča naša sagovornica.

Do kojih granica je to tako, možda najbolje opisuje anegdota koju je podelila sa nama.

- Ponekad se desi da postoji problem u poslu koji ne može da reši nedeljama. Izučava, razmišlja, savetuje se sa drugima, ali problem ne uspe da reši. Međutim, onda se samo dogodi da legne uveče da spava i sanja rešenje. Tada ustaje istog momenta, bez obzira na to koja su doba noći i kaže našoj majci da ide u radionicu da reši problem, jer ako nastavi da spava, izgubiće rešenje. Nekoliko puta se desilo tako, da je on rešenje u stvari sanjao - kroz osmeh navodi Lajoševa naslednica.

Kovački zanat opstaje

Kako objašnjava Andrea, zahvaljujući tome što rade na obnovi kulturnih dobara, crkvi, ali i činjenici da rade na starinski, tradicionalan način, kovački zanat njihove porodice opstaje.

- Kujemo starinski, i dalje imamo krojačku vatru, ne radimo sa mašinama. Kada se obnavljaju objekti koji su pod zaštitom države, tada je i taj deo veoma važan, kao i iskustvo koje imamo u tom domenu - navodi naša sagovornica koja je 2020. godine kao jedina žena kovač u Srbiji dobila nagradu "Najžena - Blic žena", priznanje koje joj je posebno drago.

Rad ove kovačke porodice može se sresti po čitavom Novom Sadu, a neki od nedavno završenih poslova su ograđivanje Kapele mira i sitan okov na istoj u Sremskim Karlovcima, ograđivanje Uspenske crkve u samom centru Novog Sada, kao i obnavljanje ograde oko Almaške crkve u delu grada koji predstavlja ogledalo nekadašnjeg vremena. Tu su i noviji objekti kulture ili oni koji su u takve prenamenjeni, kao što je Kulturna stanica Mlin.

Kako navodi naša sagovornica, primera je mnoštvo, ali do sada nisu vodili evidenciju svih svojih radova, što svakako treba da učine.

Ipak, porodica je "zakovala" svoj udeo u istoriji Novog Sada, a jedan od podsetnika na to je i činjenica da je Lajoš Lukači dobitnik Novembarske povelje, koja se dodeljuje kao društveno priznanje za izuzetne doprinose.

Autor: Aleksandra Aras