Direktor Doma zdravlja u Nišu Milorad Jerkan bio je žrtva nezapamćenog nasilja blokadera na ulicama njegovog rodnog grada, a u kome je proveo ceo radni vek. Tom prilikom zadobio je stravične povrede od kojih se i danas oporavlja, a rane po telu su još vidljive.
Osim što su ga tukli, šutirali, gađali su ga i jajima.
- Sramota! Ja sam učio te studente, čak sam prepoznao neke koji su polagali ispite kod mene. Žalosno - kaže dr Milorad Jerkan u intervjuu za Alo.
On je do detalja ispričao kroz šta je sve prošao kada su ga blokaderi napali tog 21. marta:
- Tek sad se malo bolje osećam i mogu da ispričam šta se sve dešavalo. Mi lekari i sestre koji smo članovi SNS-a dogovorili smo se da dežuramo na manifestaciji koja je trebala da se održi u oficirskom domu. Trebalo je da dođe naš predsednik stranke, kao i predsednica skupštine Srbije. Ja sam pošao sa još 19 kolega i koleginica, većinom su to bile žene. Došli smo do doma dva sata ranije, rasporedili smo se i čekali do trenutka dok nam nisu rekli da se otkazuje konvencija koja je bila zakazana, a koja je trebalo da doprinese smanjenju tenzija... Kasnije smo saznali da su razlog otkazivanja bililjudi koji su nam pretili, psovali i svakakve stvari pričali, gađali nas jajima, kamenicama itd...
Jerkan je ispričao da u početku i nije bilo toliko, da je tu bila i žandarmerija i policija.
- Najveća greška je bila što nismo krenuli svi zajedno kroz park, ali smo uspeli da deo do starog hotela Niš koliko toliko bezbedno, nije bilo nekih većih ekcesa. Bilo je psovanja, pljuvanja i svakakvih stvari, ali smo uspeli da prođemo do tog dela - priča dr Jerkan.
Foto: TV Pink Printscreen
Kako kaže kada su došli do takozvane Niške hipi-doline, ulice koju su mladi nekad koristili, pored hotela Niš videli su na kraju ulice tridesetak momaka i devojaka, otprilike između 25 i 40 godina starosti.
- Rekao svim lekarima da uđu u hotel, a ja sam, računajući da sam rođeni Nišlija, da sam poznat u ovom gradu, da sam bivši sportista, da sam bio lekar fudbalskog kluba Radnički skoro 20 godina, računao sam da ću uspeti da ih ubedim da naša ekipa nesmetano ode kući. Mislio sam, to su moji studenti, uspeću da razgovaram s njima.
Profesor Jerkan objašnjava da im se uredno predstavio i zamolio da omoguće da lekarska ekipa bezbedno ode kući, ali oni su mu dobacili da "baš njega čekaju". Tada je i počelo nasilje nad njih:
- Samo osam minuta snimka je prikazano, a ceo događaj trajao je 45 ili 47 minuta... Tih ostalih 35 minuta nema nigde. Zamolio sam ih da se pomere da prođem, da sam građanin, da imam pravo da prođem, idem svojoj kući. U toj gužvi sam dobio nekoliko udaraca koje kamera nije mogla da zabeleži. Dobio sam udarac u stomak, u koleno, rame... Uspeo sam da pređem ulicu i tu su me blokirali sa svih strana.
Doktor kaže da je bukvalno bio opkoljen, a da su blokaderi zahtevali od njega da kaže da je "Aleksandar Vučić i SNS najveći krivac za pad nadstrešnice u Novom Sadu":
- Non stop su mi govorili kako sam ja najveći krivac, ja lično, što je16 ljudi poginulo. Mislim da sam im odgovarao, trudio se da razumem, mislio sam da ima razuma među njima, da to stvarno nema smisla. Oni su rekli: "Kaži to". Gurnuli su mi mikrofon pod nos i rekli da ako to izgovorim, pustiće me da idem kući. Rekao sam im da od toga nema ništa, da ja to nikada u životu neću da kažem jer je to neistina. I onda je nastao pakao. Ono što ste videli, to je periodično slikano, gađanje jajima je bilo najlepša stvar od svega.
Onda je, kaže, počelo udaranje.
- Kako se ugasi kamera, dobijem udarac! Posebno su prednjačile devojke, koje su imale nekakve rukavice i vlažne krpe na rukama. Udarale su me po glavi i obrazima, a najviše udaraca sam dobio u predelu zadnjice. Šutirali su me, a najteže udarce sam dobio od jednog dečka koji je iz Crne Gore, koji me je non stop vukao za ruku, a kad se kamera ugasi, on me udari u glavu. Tortura je prestala kada sam došao do zgrade katastra, jer su se tu upalile kamere. Kada je kamera uključena, tada su mogli da snime samo kako me gađaju jajima. Odakle su ona jaja, nemam pojma... Bilo je i zaleđenih jaja, bila su svakojaka... Zadobio sam jake udarce, jedan jak je bio u vrat.
Doktor nije želeo da se preda i prema njegovim rečima, nije ih se plašio, što ih je, kaže, posebno iziritiralo:
- Rekao sam im da je ovo moj grad i da ih se ne plašim. To ih je možda malo više iziritiralo, pa su isključili kameru, i tada sam možda i najviše batina dobio. Ovaj otok koji možete videti je to gde mi je pukao meniskus, zub, vilica... I 40 dana posle tog incidenta, posledice su ostale. Pa vidite kako idem, šepam još, ne mogu da hodam normalno. Dobio sam još 60 udaraca, sa svih strana su me pljuvali, svašta mi govorili.
Doktor kaže da mu je od udarca pukla i cista na bubregu:
- Moja žena i su gledali te snimke, to je za njih bio veliki stres. To mi najteže pada, što mi se sin toliko istresirao...
Jerkan kaže da su ga pratili do kuće i vikali kako sada znaju gde stanuje, a on im je zapretio da će pozvati policiju ukoliko se ne sklone:
- Petnaest minuta su oko kuće vikali, urlali. Bio sam sav iscepan, sako, pantalone. Najviše povreda sam dobio po rukama, čelu, glavi... Polomljen mi je zub koji sam tek pred deset dana mogao da izvadim, skoro sat i po mi je trajala operacija. Desetak dana pre napada imao sam operaciju katarakte, a pošto sam zadobio dosta udaraca u predelu glave, moraću najverovatnije da se podvrgnem još jednoj intervenciji da mi se to očno sočivo izbriše ili potpuno promeni.
Doktor naglašava da su mu najveći problem bili udarci u predelu bubrega, karličnog dela i kolena.
Foto: Facebook.com/Milorad Jerkan
- Ja ipak imam 69 godina. Ako su to ljudi koji nekog mrze po političkoj osnovi, ne moraju fizički i na bilo koji način da se svete, posebno ne ljudima koji ih uče, koji pišu udžbenike za njih... Verujte mi, posle toga sam od mnogih, čak i od opozicionih strana, dobio izvinjenje i tvrdnje kako oni sa tim nemaju nikakve veze. Veliku zahvalnost dugujem i mom ministru Zlatiboru Lončaru koji me svakodnevno zvao da me pita kako sam, da li ti treba bilo kakva pomoć... Velika je stvar da se ministar tako seti jednog svog radnika. I predsednik države je brinuo za moje zdravlje.
Sutra je veliki sabor u Nišu i doktor Jerkan će doći sa svojim lekarima. Kaže da se ne plaši i da se nikada neće plašiti:
- Ja nemam šta više u životu da izgubim. Nisam se plašio kad sam imao 20 godina, ne plašim se ni sada. I povešću ponosno sve moje radnike koji hoće sa mnom da krenu, da vide svog predsednika, da čuju šta predsednik ima da kaže, da čuju da je Niš najviše dobio od svih u Srbiji. Nije ovo politički govor, jer ja znam šta je Dom zdravlja dobio. Mi smo pet godina za redom, možete pitati ministra Lončara, najbolja ustanova primarne zdravstvene zaštite u celoj Srbiji. To je sve nama omogućeno od strane i ministra, a najviše od predsednika države. Dobili smo veliku podršku i od gospodina ministra Glišića koji je zadužen za investicije. Tako da mislim da će sutrašnji dan biti svečarski, lep, dostojanstven. I nadam se da će to sve proći u jednom lepom, dobrom ambijentu, gde će sve Nišlije koji različito razmišljaju i koji isto razmišljaju da budu tu, da se družimo, da čujemo, da budemo i na koncertu i da čujemo govor naših savremenika.
Autor: Dalibor Stankov
