Dalibor Arbutina: Zašto je ideja da bi Republika Srbija mogla da postane uvoznik radioaktivnog otpada realno bez osnova

Pre svega, Republika Srbija nije nikad planirala, niti planira da otpočne uvoz radioaktivnog otpada inostranog porekla, jer za to postoje višestruka ograničenja, a ni jedna saglediva ni mogućnost ni prednost.

S jedne strane, Republika Srbija ima zakonska i tehnička ograničenja da uveze radioaktivni otpad od bilo kog potencijalnog izvoznika.

Zakoni koji su regulisali pitanja zaštite od zračenja i nuklearne sigurnosti su godinama zabranjivali uvoz radioaktivnog otpada inostranog porekla, a uvoz do koga bi eventualno došlo, tretirali kao krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora.

Aktuelni propisi u Republici Srbiji su zadržali istovetan pristup. Zakon o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti („Službeni glasnik RS“, br. 95/18 i 10/19) u članu 4. stav 5. zabranjuje „uvoz radioaktivnog otpada i istrošenog nuklearnog goriva inostranog porekla na teritoriju Republike Srbije“. Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 (ispravka), 107/05 (ispravka), 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16, 35/19) u članu 266. prepoznaje kao krivična dela, dela koja se odnose na unošenje u Srbiju, prevoz, preradu, odlaganje, sakupljanje i skladištenje radioaktivnih ili drugih opasnih materija ili opasnih otpadaka, protivno propisima.

Ako bi činjenica da je Republika Srbija na puti pristupanja Evropskoj uniji, otvorila sumnju da bi se nešto u nacionalnom zakonodavstvu po ovom pitanju promenilo u trenutku pristupanjaSrbije Evropskoj uniji, važno je napomenuti da je Republika Srbija zemlja potpisnica Zajedničke konvencije o sigurnosti upravljanja istrošenim gorivom i o sigurnosti upravljanja radioaktivnim otpadom koja je Zakonom o potvrđivanju („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“ br. 10/17) transponovana u domaće zakonodavstvo. Konvencija između ostalog prepoznaje i ističe pravo svake države da zabrani uvoz na svoju teritoriju istrošenog nuklearnog goriva i radioaktivnog otpada stranog porekla.

Sve i kad bi postojala zakonska mogućnost za uvoz radioaktivnog otpada, Republika Srbija, u ovom trenutku nema tehničke mogućnosti da prihvati i tretira dodatne količine radioaktivnog otpada. Iz prekinutih nuklearnih programa SFRJ, Republici Srbiji je ostalo da sanira nerešena stanja radioaktivnog otpada u 2 stara hangara. Za rešenje tih problema Vlada Republike Srbije je donela odgovarajuće odluke o dekomisiji istraživačkog reaktora RA, repatrijaciji istrošenog nuklearnog goriva i dekomisiji hangara H1, kao i izgradnji novih objekata za skladištenje otpada i preradu radioaktivnog otpada. Rešavanje tih problema je dugoročni i skup proces, u kome je Republika Srbija sarađivala sa Evropskom komisijom, Međunarodnom Agencijom za Atomsku Energiju, vladama SAD i Ruske Federacije i drugim stručnim organizacijama, i za koji je uložila i dobila značajna donatorska sredstva. Ti procesi još uvek traju i zahtevaju daljnja ulaganja. U sklopu tih aktivnosti Srbija je i izvezla svoje istrošeno nuklearno gorivo u Rusku Federaciju.

Projektni zahtevi za nove objekte u Republici Srbiji dimenzionirani su prema procenjenim količinama i tokovima otpada koji je generisan ili može da se generiše u Srbiji. Srbija danas nema tehničke kapacitete za skladištenje dodatnih količina i vrsta radioaktivnog otpada, za odlaganje radioaktivnog otpada, za preradu radioaktivnog otpada procesima koji nisu projektno predviđeni u domaćem postrojenju, kao ni za reprocesing istrošenog nuklearnog goriva.

S druge strane, država koja se ovih dana spominje kao potencijalni izvoznik radioaktivnog otpada u Republiku Srbiju ima na svojoj teritoriji potpuno rešeno pitanje radioaktivnog otpada i reprocesinga istrošenog nuklearnog goriva. Godinama su se stručnjaci iz Jugoslavije obučavali na iskustvu i tehničkim rešenjima koja se koriste u Francuskoj na njenim objektima. Ako se zna da 96 % istrošenog nuklearnog goriva može da se reciklira i ponovo koristi, očigledno je zemlje koje imaju za to kapacitete nemaju interes da ga izvoze kao otpad, već ga tretiraju kao „materijal za reciklažu“, praktično sirovinu. Imajući u vidu obim i detaljnost tehničkih rešenja za upravljanje radioaktivnim otpadom koja se koriste u Francuskoj, broj objekata, eksploataciono iskustvo i tekuće projekte ka trajnom odlagalištu, nerealno je očekivati da postoje količine i vrste radioaktivnog otpada koje bi Francuska uopšte razmatrala za slanje u Republiku Srbiju za skladištenje u objektima karakteristika primerenih našim potrebama.

I na kraju, akcidenti u Černobilu i Fukušimi su pokazali da takvi događaji ne poznaju granice. Imajući to u vidu, ne bi se mogao razumeti interes bilo koje države koja ima razvijen program upravljanja radioaktivnim otpadom i istrošenim nuklearnim gorivom da izvozi svoj otpad u zemlje koje još nemaju takav dostignut tehnički nivo. Naprotiv, globalni je interes, da se rizici od akcidenata ili zloutreba radioaktivnog/nuklearnog materijala smanjuju, obrnutim procesom, slanjem takvog materijala iz zemalja za manjim nuklearnim programom, u zemlje sa razvijenom nuklearnom infrastrukturom.